Полицијски гласник

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

149

то одговоран, председник као наредбодавац и чуваоц целе опгатинске имаовине, јер су метле за неко време биле смегатене у општинском магацину, а после не знају шта је са истим било, Антоније М... г за кога, бивши председник вели да му је предао метле по Мелентијевом писму — није се могао суду добавити ради испита за то, што се налази у Румунији у бегству због извесне кривице — с тога је суд општине К... Иресудио Да бивши председник А... плати 50 динара по вредности за унропашћене метле као и остале парничне трошкове. Осуђени председник А... није задовољан на ову пресуду. Овако смо извешће од једног нашег читаоца добили. Ствар нам у детаљима није позната, па за то и не можемо по овоме наш суд донети. Да су нам акта на расположењу, онда би се видело : ко је примио на чување ове метле, и према томе, ко је управо за, штету и одговоран. Све, што можемо за сада, рећн то је, да је прва пресуда општинскога суда, донета по основу § 387. тач. 1. крив. закона, из основа погрешна, кад је, бзз сумње, Милентије доказао порекло своје робе. Сем тога, торбарење у ширем смислу узима се, кад неко из куће у кућу нуди своју робу, што овде није случај. Ако добијемо дата по овоме, ми ћемо се са нашом оценом вратити понова на ову ствар и наше мишљење донети. Урвдништво.

КРАЂА НАД - КРАЂАМА

Вило је то доста давно. Онда је у највећем,'јеку био јунак — кесароша и лопова —- Илија БрдареВпћ. Кб зна где је он сад? Можда је постао поштен човек ? Можда има красну породицу; добре и напредне синове ? А, можда, како ономад рече у затвору Управе један познат коцкар, можда где год поред друма у свету стоји плоча са овим скромним надписом: »овде је обешен највећи лопов свога времена. Звао се просто — Илија Брдаревић к . Можда су научари дефинисали његово презиме и нашли: да је он у своме послу био јак као — брдо, за то се и прозвао Брдаревић. Или је некад, можда у детињству, украо некој веселој баби брдо са разбоја, па су га за то баш и прозвали — Брдаревић. Најпосле, кб ће то све знати. Један сувременик његовога доба, причао нам је о њему једну врло занимљиву епизоду. Она нам представља генијализам у вршењу лоповских предузећа, до кога долазе само велики лоповски умови. Ствар је ова од опШтега интереса, па за то ћемо је овде испричати онако, како смо слушали од сувременика чувенога — Илије Брдаревића. Једнога дана 187* био је Илија нешто необично расположен. Накривио шубару на лево уво па певуца неку веселу песмицу. Његова Маргита просто је скакала од радости, што је видела свога »слатког Икицу" како шета по соби весео и расположен. Она је знала да се у глави тога »велпког човека свога времена", јавила красна мисао за каквом славном операцијом. Није му се она, као шнајдерка „првога реда", предала онако у ветар. Знала је она, да ће од тога човека бити »колос®, који ће да задиви свет у стварању планова за највештије крађе. Ето, за то му се она предала. За то га пази, као мало воде на длану. —• Ти си ми Ико, необично весео ? усуди се упитати Маргита својим меким и нежним гласом. Де, »Рајко од Сријема, кажи Маргити девојци«, гата је то, што те је тако јако овеселило ? — Добар план, Маргито девојко. Данас ћу извршити оно, што ћеш после три дана ти морати довршити. Без, тебе, МарЏ1ТО, »Рајко не би могао учинити ништа ни себи, а камо ли Турцима у Срему", нашали се Илија, па притисну Маргиту на своЈе узбуркане груди. — Седи овде лепо до мене, па ћу ти испричати свој план, рече Илија у пола мазећи се. Маргита седе. Илија својим снажним рукама обухвати њену главу и привуче је ближе својим уснама,. Поче јој нешто тихо на ухо шаптати. Маргита изви се из његовог стиска и скочи узвикујући радосно: ти си велики човек, мој слатки Ико ! — Велики али — по духу, допуни Илија.

У то уђе у собу једна девојчица, која је код Маргите учила »шнајдерај". — Госпођа Стана послала момка за хаљину. — Сад ћу ја доћи, рече Маргита гга се окрете Илији. Дакле сутра ? — Не, већ дапас. — Нека је сретно ! — И берићетно, опет допуни Илија.

У Београду је тада био чувен јувелир Н. Његова радња одликовала се разноврсним накитима од злата и драгога камена. Могло је бити око 9 сахати пре подне. Газда Н. натукао своје наочаре и разгледа један ,,коље <( , којп је израдио по поруџбини за једну отмену даму у Београду. У пб тога разгледања отворише се врата на дућану н унутра уђе један човек у лепом и чистом оделу. На главп му астраганска шубара а о врату дебео златан ланац, ко.ји га бије по трбуху. Изгледаше као какав богат паланчанин. — Чиме могу служити газда? упита учтиво јувелир. — Један прстен за младу. Ама да ваља. Не добијам џабе две хиљаде дуката мираза! — Дакле, од колико ? — Па, око 60 дук. ц. — Тако? Имам. Ама што су неки, од 80 дук. пристали би царској кћери. И Фазон, и израда, и брилијанти »чече®, насмеја се јувелир, па отвори једну, Фијоку у којој је држао драгоцености од велике вредности. Док је јувелир претурао но преградама у фијоци , дотлс Се »муштерија" пажљиво освртао по дућану. Његове очи стадоше на прозор, на коме беху две саксије са лепим зумбулом у неколико живописних боја... Положај, који је био дошљак заузео, бегие у непосредној близини самога прозора. — Ево, ово је за вас !... Прави дијаманти. Сијају се као сунце!... рече јувелир, па мету пред дошљака пет комада богатпх прстенова. Муштерија их поче пажљиво разгледати. ЈеДноме" манисаше Фазон; другом злато; трећем-сувиглну утрпаност дијаманата и т. д. Еле, ни један није био за његов »густ«. Јувелир зловољно поче купити своју драгоценост. У један мах рука му задрхта. Стаде узверено гледати час на своју робу час на дошљака. Најзад повика: овде Фали један прстен. Изнао сам вам пет комада. Где се деде пети? Молпм, вратите ми прстен, да не зовем полицију. Дошљак увре^еио поче протествоватп : — Шта велите? Ко ? Зар ја украо прстен?... Лепо ! Нећу се маћи са овога места. Ето, свега ме претресите. Не марпм, претурићу и ту бруку преко главе... Јувелир зазвони. Уђе момак. — Брзо по жандарма. Прстен кошта мене 70 дуката цес. Брзо по полицију.... Дошљак мирно стоји као кии. Јувелир не скида очпју с-а њега. Мучни беху то тренуцн по обоје. Јувелир Мишљаше: како је то могао да смота прстен, кад није ни једним покретом својим изазвао сумњу за то. Није га мо-гао ни прог^тати, јер је доста »гломазан® за стомак. А дошљак је премигаљао о себи на са свим други начин. У сред те неме тишине уђе жандарм са линије. После објаснења наста претрес над дошљаком. Све су на њему пажљиво прегледали. Чак су парали п поставу на шубари па —• ништа. Прстена нема па нема. Јувелир да се згране од чуда. Зна, да је имао и изнео пет комада, а сада му остала само четпри ! Није ваљада ромн даба дошао да га однесе. Неко га је украо, ама ко ? Дошљака отераше у главну полицију. Р1о пошто није било доказа, да је — Брдаревић (јер то је он био) ову крађу учинио, нити се код њега крађен прстен нашао, то јс пуштен у слободу, али је на њега преко полицијских органа строга пажња била обраћена. То је н он сам знао... * * * После овога догађаја, на три дана, дође код истога јувелира једна врло лепа дама, и затражи један обичан прстен.