Полицијски гласник

150

ЕК)Ј 19

— Данас је рођен дан моје једне пријатељице, па бп рада била да је с чимо обрадујем. Жолим, најскупљн може бити 12 динара. Толико за љубав прнјатељства могу прежалити. Јувелнр нзнесе неколико комада. Дама их разгледа, одвоји један п упита "за цену. — Последња цена 12 динара. — Добро. Изволте новац. II оиа пружи иа тезгу један наполеон. — Курс је 1'оспо1)0 20 динара и 80 иара дииарскпх. — Лепо. Дајте ми „кусур". Пошто је добила 8 динара н 80 пара пође вратима али застаде, п као за себе поче шаптати гледећи цвеКе на прозору: — Како дивно преливаље боја... Јувелир се осмехиу. — Допада вам се ? ■— Неописано ! Молпм вас, пошто ћете мп продати ове две сакснје... — Није ми госиођо за продају. То је ради украса радње. — Алн молим вас продајте ми. Не могу очију са њнх да одвојнм... Да красног цвећа, Воже мој! Па, најпосле, кад вам се донада... — Ево вам овај »рест« — осам динара п 80 пара, само ми дајте овај сладак зумбул. Пазар је_био одмах готов. Како и неће бити, кад је јувелир за тричаве две саксије добио 44 гроша чаршпски, како је то он онда рачунао, а за ту суму може купнтп пола стаклене баште разнолика цвећа. Дама узе саксије. Поче миловати цвеКе и пуиа радости оде из дућана... Јувелир је задоволп1о трљао своје руке. У собп госпо1)Ице Маргите беше необична свечаносг. Цигани у нредсобљу извијају по стоти пут оиу познату песму: »ала сам те преварио дико«. То је нарочито заповедао Илија. Јадни Фараонови синови да им пукну жиле на врату од силне дерњаве. Какво је то весеље ? нитаху се суседи. Да није рођен дан госпођице Маргарите ? Да није добила што на »лутрији«?... Узаман су питали. Нико није знао прави значај овога весеља и расположења. Само, да је могла проговорити једна од оних двеју саксија са зумб.улом, рекла би поносито : ја, ја сам круна овога весеља и расположења! У мојој утроби био је онај прстен од 80 дук. цес. кога је Илија онако фино „шанжирао' 1 , да сам се и сама зачудила. Јест. Мени у почаст даје се ова светковина"... Илија је уз цигаиске ћемане импровизирао: »Ала сам те преварио старче. Преварио, мој зелен краставче"!!... . ★ * . * Ето, тако су Илија и Маргита подвалили староме јувелиру. Подвала је заиста оригинална, да је чак и страни један лопов примио као добро смишљену. То се да закључити отуда, што је носле ове овде учињене преваре, на овакав иачин и у Бечу један исто тако извршио.

Л0П0БСКИ ШЕРЕТЛУЦИ низ ЕНПЗОДА ИЗ КОЦКАРСКОГ ЖИВОТА

Овде ћемо бележнти кратке епизоде из коцкарског живота. Оне ће, надамо се, занимати наше читаоце тим пре, што ће у њима видети многе угурсузлуке појединих коцкара и начине, којима се служе у појединим случајевима. Коцкар Мита Миливојевић прича ово : — Једном, у Скадарлији, мако сам једном Фурунџији од ирилнке 20 динара које у бакру а које у никлу. Таман ја изтресао чекмеџе и пошао на сокак, спази ме газда који је из амурлука излазио, па нададе дреку : Лопов! Држ'те лопова ! Нађох се у небраноме грожђу па појурим правце кроз »зетску улицу". Фурунџија виче а свет се поче прикупљати. Према мени појави се гомила неких људи, који су се јамачно били враћали са каквог занатлијског скупа. Фурунџија да се одере вичући : лопов, држ'те људи лопова! Ја дошао на домак гомили. Видех опасност. Прикупих своју снагу па ти се продерем колико ме грло допосило : Лопов ! Држ'те људи лопова! Ено га, за љим ! Један из гомиле упита: где је лопов ? Ја брзо махну

руком: у ону авлију. За њим људи да нам не умакне! Она гомила иосукта у авлију. Почеше се поједини дерати : овамо лопове, уватили смо га! Ја као зец замакох у авлију код »Зворника с< па кроз неки узани пролаз искочих^у »цетињску улнцу". Чух како задихано Фурунџија виче: »Ама неје тука! Оној сп је лопов што поред вас промину«... Вичи колико хоћеш, мислим ја, иа све поред кућа, опучим »кондпном улицом« па на „батал -џамију«. Једва сам се осврнуо до механе »Ваљево« и ту сам душу одморио. Ето, тако сам ти се извукао из ових грозних јада... •— 1 У Крагујевцу, прича Марко »Чапкун«, отворио сам један дућан. Хтео сам да радим мој шустерски занат и да будем — поштен човек. Кућа је била неког пенсионара, који је био богат, ама циција да му пема пара! Један зид од мога дућана сучељавао се са шупом мога, газде, у којој је дрва иаслагао. Зима беше јака. Ја све цептим од зиме. Огрнем се капутом па ударам зуб о зуб од — хладноће. Најзад се јаду досетих. Стара ме памет није изневерила. Узмем чекић па одпочнем обијати зид онамо, где је бпла шуиа газдина. Знаш, зграда од пола цигље, па ти брзо бејах готов. Направих подобар отвор и провукох руку кроз-а-њ. Таман као што треба. Беше жива згода да се дрва десеткују. Извучем неколико комада п подложим Фуруну. Она иуста брекће као »ајзенбан". 'Гако сам ти радио сваки дан. Грејем се као —■ цар ! Врућина, па ти се башкарим као мало који у варошн. Газда гледа гомилу с те стране. Врти главом па се чуди: како је то, да све с те стране дрва Фале. Псовао је и служавку п слугу па чак и синове, што редом дрва не узимају. А ја ћутим па се тек сетим оног калуђера што је па парчету спра написао слово „иже", и велим : иже, иже, ама су твоја дрва све на ниже ! И тако сам ти ја зиму красно провео. Газди нисам кирију платио, још ме је пуних гпест месеци славно грејао, т. ј. не он, него његова 4 дрва... Тако се, ето, помажемо, само да би могли као и други људи аоштено живети. ИЗ П0ЛИЦИЈ0К0Г АЛБУМА

ИАПДЕ АРЖАНОВИЂ злани Маџар лопов — разбојник Бр. 16 7. (Уредн. бр. 9.)

Кб се само ма за један тренутак спусти у оне казамате, у којима се налази један свет за себе, одвојен од осталих људи, тај ће тек видети сву ону страхоту, која избија из свакога угла тих црних зидина. И овај Павле налази се у томе свету. И он је један делић љегов. Стар, скоро погрбљен под теретом дугих година (јер има 60 год-.) он сада сања о својој прошлости. Жао му је младих дана, кад је без но муке ирескакао ограде и нредизао све што му је до руке дошло. Уздише за тим својим младим годинама, јер и кад се пусти са робије, неће више моћи са оном енерђијом и са оном одлучношћу вршити свој занат, као што је то некада вршио. Ал' опета, »нп у Муји друга, ни у тикви суда Ј . Ко зна, да ли баш у старим годинама неће запечатити своје последње дане каквим иовим злочином ? Павле је хрђавог владања. Већ је трећи нут осуђен због опасних кра1)а. Последња осуда гласи на 20 година робпје у тешкоме окову. Но помиловањем сведепа му је ова казна на 13 година. Несрећан број ! Ми му доносимо слику и овде показујемо но један екземплар из наших казамата. Павле је родом из Београда. Води се под бр. 167. осудне књиге. Дакле, назива се просто бројем 167!...