Полицијски гласник

БРОЈ 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

25

једна повећа гомила »цариградских®. Око ње се окуиило света и погађају се. — Види, види — виче бостанџија и сгеже једиу расечену лубеиицу ; а из ње поцури црвен сок као крв. ■— Ама, што имам бостан — не роди га нена!... Свака је црвена као ружа!... — Дед расеци ову ! — рече један старчић и пружи једну лубеницу бостанџији. — Ама, да је не сечем, јер »ветри љена сласт« ! — Сеци, сеци!... Ако је зелена, шта ће ми ? Он чисто увређен, запе ножем од репељке; али нож прође кроз њу као кроз сапун. — Зелена к'о јед! — викну старац. — К'о тиква! — додаде један кашљуцави пензионирац. — Ево друге! — виче бостанџија. Ја се маших једне и почех је куцати по кори. Кад неко дохвати измеђ мојих ногу једну од највећвх »цариградлија«. — Пошто је ова рођаче ?... Запита бостанџију који се цењкаше са оним старчићем. Он се окрену и промери је: —■ Два гроша !.,. — Шесет пара брате, доста је !... ■— Не може рођаче !... Остави !... Ја се сагнем да је метем на гомилу, кад ме неко чукне у леђа. Погледам, кад имам шта видети. Ћумур дохватин ону лубеннцу што се беше откотрљала из међ' мојих ногу, па ми довикну: — Јеси ли ти луд, море ?... За') за ту да му дадеш шесет нара?... А нуде ов а колика је, аа сам. је узео за цигдо грош, амо код сељака .'... Хајде овамо !... — Е баш да је не поједеш за грош!... Иди онет тамо па узми! — довикну му бостанџија, а Ћумур ме повуче за рукав и ја пођох. Кад се одмакосмо он се насмеја. — А виђе ли ти, ај ?... — Шта?... — Па., ово је она лубеница пгго беше пред тобом. — Е да?... — Ја!... Него 'ајд' амо да потражимо оне !.., Пођемо неколико корака кад ето Максима и Нестора, упртили по две лубенице. — Шта је море?... Пошто су?,.. — Џабе !... — А како ?... —• Ајда амо, па ћу ти причати!... — Чекај да узмем и ја једну !... Свратих код једне земунке и платих јој два гроша за једну цариградску; е, немаш је шта видети, — ко песница. Пођемо, а Максим отпоче: — Амо — вели — код једног из Маркова дигосмо ову велику. Ја се припео на кола па пробам, а Нестор стоји код кола. — Пошто је ова рођаче? — запитах и узех стезати лубеницу. .. — Сто пара! — вели. Ја је спустих при крају, уз лотре, а Нестор је дохвати. — Пошто велиш море?... — Сто пара брате !... — А да ли је зрела?... — Не брини!... — Знаш — вели Нестор — док је ја не стегнем мојим рукама не могу да оценим ! — па се саже, токорсе да стегне лубеницу. — А, пошто је ова ? — запитах га ја узех другу лубеницу и раскорачих се с предњег точка на задњи, да бих могао Нестора заклонити. — Два гроша рођаче!... — Грош брате, грош!... Немам више!... — рекох му, а он зграби ону лубеницу из мојих руку и баци је сјздито у кола. — Немораш се љутити! — рекох. — Пазар — љубав! и скидох се с кола да потражим Несгора, који се већ беше провукао испод кола и избио на другу страну са лубеницом кад сам се ја погађао и цењкао... ★ * * Узесмо дувана и упутисмо се у град. Они се весело церекаху и причаху један другом своје мариФетлуке и вештине; а ја ћутећи премишљах, како и међ' сељацима има заиста » финих (( и »оштроумних® — шатроваца.

УБИОТВО ИЗ ООВЕТЕ. Освануо 22. мај — Спасов дан. Сунце грануло и просуло своје зраке, да те милина изаћи на чист ваздух. У селу Вуковцу (ср. хомољски) мештани се и стаЈзо и младо изоблачило у свечано рухо, да на први поглед помислиш, да овај свечани дан није као и остали. Па да видите сваки онај, који би тако номислио, не би се ни преварио. Јер је на Спасов-дан, заветина у ном. селу. Пре подне носила се литија, а по подне мештани са својим гостима пожурили са ручком и изашли код записа, где је се у велико коло играло. Док је младеж у колу била, дотле су старци и људи средњих година засели око »совре <( и ту уз чашу вина и ракије разговарали о свему и свачему. Ту су између осталих били: Стојан Стојановић, Петар Стојановић и Радосав Стојановић браћа од стричева. Људи као људи, попили више него што треба, па постали и разговорнији а богами и на крај срца. Баш сунце на заходу кад од некуда наиђе Милић Мисић, младић од својих двајестииу година — сироче. Родитељи му помрли, а оставили му једну кућицу и нешто земљице — колико да не скапава под туђим плотом. Незпа се како, тек Радосав се створи код Милића и поче му отимати батину, а уз то шамараше га и то не од шале. Милић се поче отимати. Прискочише људи,. да свађу утишају. Но све то као да слабо помагаше. У томе скочи и Стеван Богдановић. Човек од својих 26—27 год. смеђ са ретком — малом брадицом и брковима, средњег раста, али прилично развијен. Био је благе нараФи и скроз поштен човек, — те су га у селу сви ноштовали. Догура се до нападача и одгурну га мало у страну. — А што бијете то сироче ? — Срам вас било ? — осече се Стеван.... Зар је то лепо ? Напили сте се. Туклп би некога. па кад нема кога другог а ви дај Милића.... срамота. — А што се тебе тиче ? ■— прекиде га Радосав. — Па и ако ме се не тиче, ти знаш добро, да ја неправду не трпим.... — Мајку ти твоју — шта се мешаш! — викну Стојан и потеже колац на Стевана. Никодије, који се у близини Стевана нашао повуче за собом Стевана, не дајући му да се и даље препире, да не би до крви дошло. У томе Стојан и она двојица пођоше кућама. Ну, Радосав се окрете Стева.ну с речима: — Ајде овамо, ако емеш. Никодије му не хте дати да иде, али, се Стеван отрже и оде за њима велећи: А што да не идем? Ја их се не бојим. Опа тројица, тек што су се мало одмакли а сустигоше Милића. — Ту ли си? — викну Стојан и ухвати га за прса, па га ноче шамарати, Скупише се људи, притрча и Стеван н понова их развадише, а Милић побеже кући.

Запис постоји код куће Милосава Степановића, која је у сред села, а до саме општ. суднице. Кућа је сниска — као у опште све сеоске куће, састоји се из три оделења: кујне која је на средини и две собе које су источно и западно од кујне. У кући се Милосављевој ужурбало. Велика ватра, а око огњишта поређани лонци и шерпење, у којима се јело готови. Редуше пуне руке посла, — а како и не би, кад је Милисав позвао госте на вечеру. У соби са западне страие, од које прозор гледа у кош општински, поређани столови, који су већ и постављени. Ноћ већ настала кад и гости почеше долазити. Било је превалило 8 сати, кад су гости засели за столом и отпочели вечерати. Стевану некако пало у део те сео до прозора. Десно и лево пак од њега, поређали се остали гости. После неколико чаша руменике, оппочеше се вити песме, и кад је једна у највећем јеку била, чу се пуца.њ пушке, и то тако јак и силан, да о час сви занемише, а после неколико тренутака чисто бесвесно истрчаше напоље. (Свршиће се у идућем броју са сликама ових разбојника).