Полицијски гласник

ВРОЈ 20 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 151

Ишао је кроз село као — пијан. У његовој глави ројише се на изменце разнолике мисли... Ноге му клецаху, а очи му блуђаху некуда у даљину... Пред њим је иоследња кућа у селу. Озго са брдашца пиркао је благ поветарац, па му је хладио зажарене образе, које горијаху као у грозници... Н.ајзад стаде... Ухвати се грчевито за ограду једне авлије и хукаше дубоко и тешко. ( У једаред прибра сву своју снагу п викну : — Милоје!... Из куће чЈ" одзив: ту сам, и на прагу кутњем јави се човек блед и упалих очију... — Ко си? ■— Ја сам, Костадин... — Ене, а шта ћеш ? — Имаш лечка проје ?... Деца ми... и сузе га загушише. — Проје?... Ни трунке... Баш сам сада последњу кришку потрошио. — Ах, уздахну бедни Костадин, а ја сам мислио... Збогом. И он оде погнуте главе... Куда? Ни сам није знао. Ишао је дуго без циља, без икаквог задатка. Пред његовим очима лебдиле су слике његове деце. Чу, као да је тик њега самог, тужни глас његове мале Маре: не иди^тата, нисам више гладна!.,. То га прожма тешким болом и очајањем.... Прену се на један мах... Поче ослушкивати.... Чу бат коња.... Окрете се... Погледа- никуда у даљину... Према себи угледа човека, који вођаше за узду коња. Овај човек, у лепом, чистом сукненом оделу, носио је о врату шарену, пртеиу торбу. Ишао је лагано п певуцао. Костадип га пажљиво посматраше. Његов је поглед пао на торбу. Неки тајни инстикт казиваше му : да у тој торби има — хлеба. Јес, ои је то мислио, веровао. Он је тврдо држао, да је то једини спас његовој деци. Кришка хлеба, проје, све једно, он ће моћи њиме заложити своју децу за данас. А сутра? Како Бог да. Видеће, промислиће. Можда ће добити и рада ма где. Оставиће децу где год, па ће радити и дан и ноћ. Ваљда ће се у селу за који дан смиловати на њих каква добра, Божија душа. Тако је мислио. Човек са коњем дође према њему. Костадин му полако ириђе. — Помоз' Бог брате. — Бог ти добро дао, одговори путник. — Ако Бог да? — У својту... •— А шта носиш у торби ? — Погачу. Знаш, адет... — Дај ми ту погачу. Путник упре у њега оштар поглед. Костадин крочи ближе. Поче говорити, а глас му дрхташе. — Молим те, брате, као што се Бог моли, дај ми ту погачу... Нужда... деца... — Иди с милим Богом!... Што треба у кућу, у цркву се не даје... — Ама, чуј!.... Од јуче ми деца нису ништа окусила.... Севап је... Божији су то створови... — Не дам! — Бар половину... — Не дам... Костадину удари пламен у образе. То беше онај трену■гак, кад се душа потреса а свест мркне... — Не даш? грмну страшним, храпавим гласом.

Путник устукну натраг. — Не даш? понављаше Костадин узбуђено. — Не дам... муцаше узневерено путник. — Е, даћеш! Тако ми живога Бага, даћеш! И он јурну на њега. Зграби га снажпо рукама за гушу и рикаше као рањен лав: — Даћеш, е, сад ћеш дати!... — Пусти ме... угуших се... — Погачу. дај погачу!... И Костадин једном руком трже торбу. Врпца се одкиде. Он је имао у рукама што је желео... У тај мах појавише се на домаку два човека. Они су цео овај призор гледали... Костадин пусти путника. Изгледаше, као да му је грдаи терет са груди пао... — Ово је сад моје! викну, па као сумахпут појури правцем у село... Путник посрте и паде...

Судила му је порота. Сведоцима је утврђено постојање дела. Порота је имала да изрече још своје: крив или није. Он је, сиромах, стајао пред судом блед, потресен, смрвљен. Није му стало до себе, јер је доста препатио, али деца... шта ће с њима бити ? Адвокат —- његов бранилац — одлично га је бранио. Он је, поред осталога и ово казао: ■— Окривл.ени Костадшт, дојиста је учинио казнпмо дело. Ал' он није ишао на то, да човека на путу убије, већ самО да, му узме погачу... Костадин се трже. Погледа некако чудновато у свога браниоца, ал' у томе погледу беше неке одлучиости, неког прекора, па рече постојаним гласом: —• Убио би га к'о пашче. само да ми није дао погачу... Адвокат му упаде уреч: — Ал' ти ниси имао оружја при себи... — Ја бих га рукама задавио... — Дакле си био решеи ? упита председник, готово дршћућим гласом... •— На све, рече Костадин. И поротници изрекоше оно кобно : крив је... ....Пресуда му је саопштена... Дело је казнимо по §. 240. с погледом на § 242. крив. закона. Дакле — разбојник?... Дакле — на смрт?... Тако је. Дело је сведоцима доказано, па онда и сам је признао своју решимост... И он блене у судије... Изгледа, као да не разуме оно, што му они говоре... У један мах се чак и иасмејао... Ал' то беше смех леден, страшан, смех једног несрећног оца, једног смрвљеног срца. Такав је закон. На једном се месту вели: (§ 242. крив. закона) и онај, ноји јв с ~ра.збојничком намером иостојепгу оссасну аретњу или силу аротиву лица уаотребио, да се казни као разбојник, ма да НИЈе НИШТа отео ИЛИ однео... а та је казна — смрт... Виши суд поништио је ову пресуду. Он је у одбрани осуђенога видео ираве иобуде; прозрео је у његову душу; унео се у његов мозак. Видео је, да је то дело једног очајног тренутка, без крајњих намера, јер је било изазвато потресом душе, помрчајем свести, очајањем, да деци својој помогне. И суд је вшни ираво нашао. Костадин је доиста изврншо разбојништво, па ипак није био — разбојник. —ОЖО" —'

(Види ОПИС СЛИКЕ НА СТРАНИ 7 -ОЈ, У РУБРИЦИ (( Из ПОЛИДИЈСКОГ АЛБУМА и А ПОД НАСЛОВОМ: (( Р АЗБОЈНИЦИ СА СВОЈИМ ЈАТАЦИМА®).'