Полицијски гласник

170

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 23

Он ме више не чу. Ужаснут, погледах на акте, који имађаху да узму један тако жалостан свршетак. Не, то не може, то не сме бити! — — ★ * * Кад првога јутра, за тим, дође изветтај о несрећном случају у кући истражнога судије, ја се драговољно пријавих своме унравнику полиције, да учиним прописан увиђај. Док је полициски лекар констатовао смрт младог брачног пара, услед угушења отровом угљенова оксида, отворих ја писмо које стајаше на столу РудолФову, а беше на мене адресовано. Било је кратко. »Све је ужасна истина. Крај главе нашега детета, она ме је на милост нреклињала. Нека јој буде. Али не од мене, него од онога, пред чију је судиску столицу зовем, почем је земаљском судији детета ради не смем предати. Што сам ти саопштио, беше само пријатељу намењено. Ћути, детета мога ради. Испуни ову последњу молбу твог несреКног РудолФа." Пошто сам оставио ову кућу пуну туге и жалости, попе се дојкиња са дететом у једна кола, која беху одређена да их одвезу кући неког даљнег сродника. Млада, плава главица, смешаше се и радосно удараше ручицама кад коње спази. Мало недеља по том оде и она за родитељима својим; дифтерија, која дави децу, однела је и то дете. Је ли РудолФ био у ираву, да сам суди ? —-ОШЗОХРЂАВО ДРУШТВО. Није се човек хрђав родио. Ма какви да су родитељи, оии ипак теже, да пм деца буду добра и честита. Истина, још за ране младости опажају се у детету навике и склоности. Неко почне још у школи красти од својих другова: хартију, пропис, пера, оловку и т. д. Неко пак, воли да хвата мале тице у гнезду, и 'да им живима шије заврће. Те навике и склоностп развијају се све више и више, док пе постану жудње и док га оне не одведу у вртлог неваљалих и казнимих дела. Ми ћемо овде испричати кратку историју једног злочинца. Био је син добрих, честитих и угледних родитеља... Јединац је... Над њим се лебдело и пазило. Свака његова жеља била је испуњена... Најленше одело имао је на себи... И опет био је самовол^ан, разуздан и напрасит... Није му се могло уговети. И ако није ни у чему оскудицу трпео, опет је био незадовољан. Тежио је све више и више, да има новаца и да се може на свој начин прохађати... Школу је слабо иосећнвао... Она му је била девета брига. Радије је ишао у каФане где има билијара, па се тамо забављао. Више пута и књиге је своје давао у »реум« за пиће и — билијар... Шта нису радили родитељи да га од тих навика одврате. Чак су једном приликом и полицију звали у помоћ па — ништа. То је још више распаљивало иначе бујан темпераменат његов... Отворено се бунио против родитеља. Највише је на овај поступак утицало — друштво. Разуме се, хрђаво друштво.-Оно је у њему потстицало мржњу и отпор противу својих хранилаца. — Шта ће теби тутори ? — говорило му је друштво. — Ти си нунољетан?... Зар да они спречавају твоју вол^у ? Боље мети врат у јарам, па као и свака стока вуци терет... Из наслеђа те не могу искључит.и. Ти си по закону њихов наследник. Па онда, шта је живот ? Ако се сада, у тим годинама не проведеш, кад ћеш?... Ово је право доба живота и задовољства. На тебе се осмехује и цвеће, и вино и — лепе очи. Зар, кад ностанеш грбав старац да онда уживаш?... На част ти све благо целога света онда... Сад, сад треба пустити срцу на вољу. Вино, песма, црне очи, то је оно, што опија и заноси. То само даје животу чара, милоште и љубавн... Тако му је говорило хрђаво друштво. И он, слаб по карактеру, а снажан осноном вољом и разузданошћу — послушао је те савете. ...Напустио је Са свим школу. Родитељи су дигли руке од њега... Он је био потпуно слободан. Уживао је са својим друштвом, до миле своје воље. Иевао је, картао се и — љубио је ноћне луталице... Али и томе има граница... За све то треба новаца а он.пема. — Па кради. говорило му је друштво.. Ето, п ми то чинимо па, живимо к'о бубрег у лоју... Да краде?...

Тешка, страховита реч... Сећа се, да је у школи узимао друговима ситне стварчице, и да је увек због тога без казне пролазио. Сећао се, да је често и оца свога подкрадао па — ништа. Али сада, сада, мораће дубље загазити... Мораће проширити обим свога рада до последњих граница. И онда, за крађом долази — осуда... Робијаш, презрен, одбачен и од Бога и од људи... То га је испуњавало страхом и ужасом. Но, друштво га је соколило, потстицало, одушевљавало. Оно му је износило пред очи шарене слике сладострашћа и уживања... Чудна ми посла, — говорило му је. то исто друштво, •— ако што предигнеш. И онда, зар да се некоме прелива, а други да нема хлеба у кући?... Треба ићи за законом једнакости. Таква крађа није — грех.... И он је послушао друштво. Из порока загазио је у — грех. Почео је красти. Из почетка омање ствари а после је обијао туђе станове и магазе... И увек, кад је имао успеха, друштво му је пљескало. Говорили су му другови, да је генијалан и да му велика будгуКност иредстоји. ,..0н се тиме одушевљавао. Постао је поносит и себичан... 'Гаква почаст говела је његовој бујној, развратној природи... Родитељи његовп сматрали су, да немају сина. Они су њега давно сахранили и ожалили... Он је, истина, био жив, али је за њих био мртав. Старали се, да из својих успомена избришу и само његово име... А ои ? Јурио је напред у грех, у злочин... Његова бујна* природа, потстицана хвалом „искрених другова® биваше из дана у дан све живља, раздраженија... Тежио је да учини какво веће дело, да изађе на глас, да се — прослави... Било је доцкан, да се та природа припитоми, да се скрене на стазу поштенога живота... Сад више није ишао ни одевен као некада. И здравл,е му не беше тако као за доба прве, веселе младости... Био је блед, испијен. Друштво га је гонило да није и он је — пио. Пио је без мере, без граница. У пићу је хтео да заборави на своју прошлост... Па онда, није имао ни оне неге, коју је имао у родитељској кући. Бивало је тренутака да се озбиљно каје. У тим тренуцима, хтео је да се врати родитељима и да их моли за опроштај. Ал' друштво, тај његов зао демон говорило му је: да је кукавица и да од њега неће бити никад ништа. То је потстицало његову сујету. Зар он кукавица? Он, који је толика дела починио одважно, самостално, са пајвећом опрезношћу и вештпном? Не, то није!... И опет је јурио својим путем, у грех, у злочин... ...Протицали су дани и он је постао — злочинац у правоме смислу те речи... Гледао је на овоје старе, школске другове, као на своје крвпе непријатеље. Криво му беше, што су они часни људи, поштени грађани и чиновници... А ои? Злочинац, измет друштва, ругло светине... То га је испуњавало још јачом мржњом према свету... Заклињао се, да ће се осветити. &оме? 0 томе није млого размишљао. У његовоме срцу беше само мржња и ништа више... И друштво је ту његову мржњу потстицало, дражило... Ах, друштво, друштво? Колико си жучн налило и у онако раздражљиве груди овог изгубљеног створа?

Дошао је па оптуженичку клупу за почињена дела. Државни тужилац и један судија, беху његови школски другови. Један га оптужује, назива зликовцем, развратником и разбојником, а други... други ће му судити... Страховита коб... Тешко му је. Глава му се заноси... Пред његове очи изађе прошлост, ведра, бајна и весела.. Пред његовим очима ннже се слика за сликом. ...Ено школе са својим малим торњом, на коме је школско звонце. Оно оглашује својим танким гласом одмор... Гле, ено тамо види своје другове, како се играју на ледини безбрижно и весело, док им он торбе претреса и краде иоједине стварчице... Како је у томе часу одвратан сам себи! У машти својој види и своје старе родитеље, погружене, постиђене, смрвљене под теретом његових сопствених недела... Па онда, ето, гледа пред собом и своја два друга из доба нрве младости. Један га грозно оптужује а други ће му судити. Судити, сн, њему, другу, брату, пријатељу ! Шта ! Зар он пријатељ, брат и друг једноме злочиицу?.. Осети кајање. Дубоко, велико, ираво кајање. Оно је долазило из дна душе, чисто, као што је чиста роса на пролетноме цвету... Судија га гледа. Он је завирио у његову душу. Он је својим видовитим оком смотрио шта се у тој души збива... Познао га је... И њему је било тешко.л Злочинац задрхта од тога погледа. Волео би, да је пропао у земљу, но што се с тим погледом сукобио.