Полицијски гласник

ВРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

181

расматрање оваквих решења о »прекидању« истрага законом одузето Касациономе Суду и дато првостепеним судовима, јер потпуно сам убеђен, да овакво решење ни у ком случају Касациони Суд не би оснажио. За то се није требала у поменутом броју »Полицијског Гласника® унети она клаузула: да се овај случај препоручује иеледницима као пример у појављеним случајевима, јер и ако је Првостепени суд, по моме мигаљењу, погрешио, што је онакво решење полицијске власти оснажио, ипак он није » оашта седница" Касационога Суда, те да његове одлуке могу да служе иследницима на углед у појављеиим случајевима. Оволико сам сматрао за потребно, да одговорим износиоцу овог „ретког случаја«. 0 самом пак овом конкретном случају, ако буде потребно, говорићу особено, те да се види, да ли је у опште требало овде отпочети кривичну истрагу за кривоклетство, и ако ја врло добро знам, да је у криминалистици најтеже доказати, да се је неко са знањем криво заклео. 20. Маја 1898. год. С. Београд. адвокат. N13. Уредништво задржава право, да у једном од идућих бројева изнесе своје мигаљење, и иа »Редак случај« и на овај одговор.

03 ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јовановића). х 2. ЊЕН УБИЦАР »Ваше име? сс »Доралича Витали 11 . Доралича! Какво лепо и поносио име, а како је тужна и јадна она, која, под тим именом, растрзана најдубљим болом, преда мном стајаше г ' То што ми нричаше, беше нешто, што сваког дапа бива, што сам слушао већ по сто пута у својој служби, која ме често подсећа на муклу исповедаониицу у цркви. 'Го беше историја једног несрећног брака из реда пролетера. Па ппак, она је нривлачила сву моју пажњу, било због тога, што се у нежном и може бити до скора ленушкастом лицу ове младе жене огледаше ова тешка патња душе, или што је са осећајем нежности покугаавала и да брани свога мужа, чија је бруталност у њој налазила трпељиву жртву. Она није својом вољом мени дошла, него сам је ја био позвао, јер су ми сажаљиви суседи јавили, да је муж најсуровије злоставља. Кад је заиитах, је ли то истина, она ми одговори само: »он је мој муж сс . И нехотице помислих при том на хришћанске мученице, које у страшним мукама умираху са речима: „Христос је мој Бог«. »Он нема права да вас туче, и ако вам је муж, ни да тиме узнемирава суседе сс . »Виторио је гневан, а и није му лако. Тешким радом заслужује он свој новац«. »Који расипа са лакомисленим људима п у — још горем друштву«. Бледи образи младе жене од један пут поруменише. »То је несрећа«. »За коју је сам крив. Он је дотле дотерао, да све, што преко недеље заради, даје једној блудници, а његова добра жена мора радом својих р$"ку да заради деци хлеб сс . »Ливија је змија, која га је уплела и залудела. Да нијб ње, Виторио би био добар и ваљан, какав је био кад је узео за жену мене, сироту девојку. Нека би му Бог очи отворио, ако не мене ради, а опо бар наше сироте деце ради«. »То и ја желим. Да то ускоримо, бићемо принуђени*, да се нешто за вас састарамо«. »Полицијом? Милостиви Боже, ако Виторио дозна да сам овде била... сс »Умирите се, нећемо у први мах дирати вашега мужа. Ми имамо срестава, која ће носредним путем дати по вас повољан ресултат, ако је та Ливија сама крива«. »А ви ми обећавате, да ће за мог мужа остати тајиа да сте ме звали овде ? сс »Дајем вам реч. сс »Хвала Богу. Ви знате да нисам из својих побуда овде дошла, па ипак, ако би за то дознао, — могла бих погипути сс .

-Јг * * Три дана доцније добио сам рапорт, да је моја одлука, по којој се Лцвија И., љубазница Виториа Виталиса. из нашег полициског рејона има протерати — постала извршена. Ми смо свој задатак испунили, сад је Дораличина ствар, да свога мужа врати његовој породици. Приметивши то, хтедох акат оставити као свршен. Но у том баш тренутку јави се инспектор Р. »У предграђу Сан Бенедета, кућа бр. 23, песрећан случај са женом столара Виторија Виталиса. Идем ради увиђаја дела на лице места«. Изненађен овим, ја скочих. »Жена Виториа Виталиса ? Онда ћу вас пратити господ. инспекторе.« — Несрећа беше свршена. Да ли само несрећа ? На бедној постељи, у соби, у којој беше једва најнужпији намештај, лежаше ова жаљења вредна жена, лица као смрт бледа. Наш нолициски лекар стајаше норед ње и притискаше јој главу -марамом, водом наквашеном. Крв продираше кроз мараму, барица крви гаирила се до подпожја постеље. »Како се то догодило?" упитах лекара. »Жена се посвађала с мужем, па, кад јој изгледагае да ће налетети на њу, склизнула се и стропогатала натрагаке тако песрећно, да је потиљком ударила о ивицу кревета и смртоносно се повредила сс . »Смртоносно ? сс Лекар климну главом и про^пи завој. »Мислите ли, доиста, да то оеше само несретан случај ? сс »Сама страдалница, која мало час при свести беше, то ми је изјавила' 1 . Доралича на то отвори очи. Поглед, прекоран и пун преклињања, као 1*азеле иа смрт новедене, паде на ме, остављајући у мени утисак незаборављив. »Моја спрота, несретна деца ! сс уздахну она. »За њих ће се састарати ! сс измаче ми се преко усана. »Отац им се мора одржати. — Госп. Комесару, верујте речма једпе која умире — то бегпе проклети случај — до њега нема никакве кривице. — 0, Боже! сс Са болним уздахом завали се она натраг и очи јој се затворише, да се више никад не отворе. — »Где јој је муж? сс упитах. »Суседи задржавају га са децом у кујни*. Ја се уиутих тамо. Троје деце уплашене стајагае у углу једио уз друго, пажени неком сусетком. Она не плакаху, на свађу беху навикпута; о ужасу, који се догодио, пемадоше нојма. Виторио Витали сеђаше код огњишта н из очајања чупаше своје косе. Ухватим га за руку и уведем у собу крај постеље умрле. »Дораличо!« викиу он громко и наде преко мртва тела. „Моја несрећна жено, опрости ми, што сам те... сс Грчевито јецање гугиаше му речи. Иошто нро1)в овај први излив беспритворног бола, метнух руку на раме његово и рекох му: »Виторио Витали, последња реч твоје жене беше, да је смрт њена дошла несретним случајем, за који ти ниси крив. При свем том, по закону, ти нам мораш одговарати. Тн се стављаш у притвор«. »МЈвепсопНа ! Сирота деца ! сс »На послетку помигаљага иа своју децу ? Знај, Виторио Витали, да твоја сирота жена није узалуд умрла мученичком смрћу". * * * Виторио Витали предат јс пороти. То је била срећа. Где је у колегије државних судија само разум, код поротника превлађује често саучешће у осећању. Последње речи несрећне жене за поротнике беху важније од свију основа који теретише Виториа. Виторио Витали беше ослобођен. Из апсане отишао је нраво на гробље. Над гробом сироте мученаце, на шта ли се заклео ? Виторио Витали од тада ради ревније но икада; постао јо ваљан отац својој деци. Доралича може мирно да почива!