Полицијски гласник

182

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 24

НАИШЛИ НА МАЈОТОРА. Мехадија је лепа. Нреко ње Бог је излио свој благослов. Најбоља друштвена елита, тамо се стиче, не' толико ради ' лечења, колико ради прохађања и узкивања... Салони »Херкулес-бада к пуни су одабраних гостију... Забава је разнолика. Младеж шета, игра, ужива у музици и излетима, а остарија класа налази уживања за себе на другој страни ове дивне на-* нораме... Разуме се, да је у Мехадији, поред других забава, врло радо призната и забава — коцкање. Коцка је тамо разиолика, као што је разнолика и народност која се у њу стиче. Поред „рулета" игра се »макао"; после »Фарбл«; вист, »Фрише -Форе« и — ко к све те модерне игре избројати?... Не треба казати, да се за сваку такву игру налазе и прави мајстори, вештаци, управо »ФиладелФије" који тамо дођу са неколико иаполеона, а враћају се са тешким џеповима и буђеларима, као прави — Крези. Године 18** беше необично млого гостију. Пролеће је рано ославило... Природа је мирисала новим, свелшм, иодмлађеним животом... Мехадија изгледаше као невеста, која је на себе навукла ново рухо, у|)ешено ружама, миртама и камелијама... Све те на њој опија, заноси... Где год бациш око, свуда иалазиш нову чар, ново уживање. Кад око ужива, онда се и душа напаја насладама и ленотама божаиствене природе. Тада, иоред млогих страних гостију, била су тамо и наша два Србина. То су људи Офефињеног укуса. Њнх нознаје сваки наш иречанин. Поред укуса за тоалетом, они су били једипствени матадорп у — мешању карата... То им је био занат, занимање, друштвен положај. У томе су били дотерали до савршенства... Нема те Фабрике у Европн, која би пронашла карте, и да они на њима не запазе боју, служећи се оним пругама на полеђини, као што се морнар служи компасом на пучини недогледног океана. Они су ту дошли да »изигравају« велику господу и да сачекају какву жртву, коју ће до голе коже опљачкати... У то доба, виђао се на бањскоме шеталишту једап човек, који је обратио на себе општу пажњу бањских посетилаца.... Беше то човек лепе спољашности, фино одевеи; манира отмених.... Волео је, да се сам шета; да сам руча и вечера и да троши, као какав сопствеиик богате плантаже у Африци... Наша два Србина узастопце га праћаху. Њиховим очима није измакао овај непознати Набоб, већ су му иратили сваки покрет и о њему се распитивали код бањске послуге. — Господин је странац. Говори српски, мађарски и немачки, гласио је одговор бан.ске нослуге. — А млого троши ? — Управо — баца !... То је било довољио, да се наша два Србина договоре о плану, којим би странца уловили у своје мреже... Улоге су поделили. Један ће се приближити странцу и стећи његово пријатељство, а за тим ће га намамити да се коцкају, па да га „ошишају без маказа 1 '... Речено — извршено. Онај старији Србенда (оба су била из прека). приближи се етранцу. Онако фино , са пуно такта ирестави му се: •— Ника »чапља® из Новога Сада... рентијер... — Марко Лалин пз Кикинде — велепоседник.... — Драго ми је... — Мило ми је... Упознаше се. Разговор се окретао час с једнога предмета на други. Нису имали доволшо речи, да иохвале лепоту природе, која их са свију страиа окружаваше. Ника ,Чапља«, чешће је погледао ни дебео ланац свога новог познаника, који га чак по трбуху шибаше. Злато беше чисто, француско, тешко 20 карата... Гледа »Чапља" и диви се... — Па како се овде проводите ? — Дуго ми је време... — Играте ли билијара? — Не ! — Виста ? рулета ? -—• И то не ? — Оида без сумње Фарбла ? — По мало, тек да ме прође време... »Чапља с( једва то дочека. Поче га салетати, да се мало »позабаве«. Наћи ће лако трећега... Имг^ их пуна Мехадија...

Па онда, ово је велепоседник; човек богат, са пуним буђеларом, који изгледа као надувана лопта... Таман онакав, као што треба њему и његовоме другу баћа-Лаки... Странац на једвице јаде пристаде, да се мало поред Фарбла позабаве... Уђоше у собу за картање... Тамо је већ седео баћа-Лака и очекивао на исход мисије свога друга... — Ха, ено нам трећег, викну на глас „Чанља". Ово је наш земљак. Господнне Лако, молићемо, да нам правите мало друштво... Баћа-Лака се лењо подиже и приђе „Чапљи". ■— Шта заповедате ? — Да се картамо. Онако, »клајн вајс"... Хоће те ли ? — Не браиим, и тако ми је дуго време. Ал', молим, под условом : само »клајн-вајс« ? — Тако и ја велим... ' Седоше за сто и почеше играти. Странац је био мираи... Ни једном цртом на своме лицу не показиваше узрујаност или жудњу за новцем... Миран, тих, присебан, он је држао своје карте и готово механички метао тражено »коштање«... Игра је текла мало иодуже. »Чапља« и баћа-Лака узврпољили се. Тера их »пех (< да не може горе бити. Истресоше готово све џепове. Пред странцем грдпа гомила сребра, злата и банака. Он само згрће и мирно игра... Ретко је кад говорио, сем ако је поједину карту коштао. »Чапљу« и баћа-Лаку облио зној к'о грашак, а странцу чело мирно и глатко, као да је сад тек за стО сео. Већ је игра па измаку. »Чапља® и баћа-Лака метуше своје последње улоге... И то изгубише... —• Доста је за данас, вели јетко »Чанља«. — И ја велим, додаје баћа-Лака. — Молим, молим, вели мирно странац. Можемо, ако хоћете играти за ваше сатове и ланчеве. Примам их у »шнур« као... »звечећу монету«... »Чапља® и баћа-Лака погледаше се. У једноме тренутку споразумеше се. — Па можемо... И опет седоше за сто и одпочеше игру. Није прошло ни неколико тренутака а оба златна сата и ланца сподобише се у страичев џеп. — Е, сад је доста... љутну се опет »Чапља". ■— И ја велим, додаје расејано баћа-Лака. — Молим, молим, настави мирно странац. Можедт, ако хоћете да играмо за ваше ћилибарске »мундштпкле«. II њих пргомам у »пшур® као готов новац. И опет се обе Србенде погледаше. 0 час се споразумеше. Седоше опет за сто и игра одпоче... Странац је однео и обе леие, ћилибарске »мундштикле«. — Ово је млого ! викну »Чапља«. Такав »малер" не памтим да сам кад год имао... Баћа-Лака приђе странцу, оштро га погледа у очп па рече: — Ви нисте обичан »пасажер«? — Као и ви! — Од руфета ? — Наравно... — Па како се зовете? — Господо моја, част ми је преставити се : ја сам из Беогр&да, људи ме прозваше »грба Лаза" а као гато видите немам грбе. »Чапља® и баћа-Лака зинули од чуда. Тај великан коцкарски; тај ђеније карташке игре, тај ђаво иад ђаволима стоји нред њима миран и хладан, са пуиим џеповима и са пакленим осмехом на уснама. — Ми смо дакле наишли на правога мајстора ? — Као што видите. Него, знате шта. Једна пословица вели: ко другом јаму копа, сам ће у њу пасти. Но опет за то биће те вечерас моји гости... — А ретерација? — Пешке па — кући, гласио је одговор овог карташког обр-мајстора... Кући, па се учите па — старим картима....