Полицијски гласник

198

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26

мртвачких сандука. Некаква тишина беше се раширила по целој вароши, која других ноћи у то доба — око поноКи беше још пуна живота. Шта је то тако притисло поносну дуждеву варош, као да су се тешки Алпи на њу навалили. Жалостан Факат. Полиција је открила једну заверу, јако разгранату, услед чега су предузета многобројна хапшења, а јутрос је и преки суд проглашен. Страховита мера, која никад не промаша своје дејство, и која је са свим на свом месту овде, где је држава непријатељима подривена, где су Млеци вулкан, који чека само на повољан тренутак да избије.... »Проклети случај, ако је задржи, мрмљаше млади човек за свој рачун, немачким говором. У том неко метну руку на његово раме. »СНп^та поп тапса зиа раго1а ■— Гингпна не гази своју реч", рекавши одмах уз то. Овај се обрну. Неко добро умотано женско чељаде стојаше иза њ. »Како, девојко, ти знаш немачки? с< »Толико колико ми треба. Али сад ни речи више, хајде за мном <( . И она повуче Белу од Ц. за собом, упутивши се једној оближњој гондоли. »Зар си ме одмах познала, Гингина?" »0, у хиљади бих те нашла С( . Осмех задовољства пређе преко лица овог још скоро голобрада, млада човека. Он ухвати девојчину руку, да би је из благодарности стиснуо. Али му она брзо показа једну гондолу. »Улази!« »Ко ће веслати ?« »Зар за то Млечанку питаш ? Ти си још туђинац у овој вароши". »Твоје нежне руке — <с »Знају не само веслом него и оружјем управљати«. Кроз густи вео, њезине очи као да муњу пустише. Бела то не спази ; њега је занимала мисао, да је игру добио. »А куда ћемо ? с< »Датеко ван ове вароши, на којој лежи тешко проклетство; тамо на море, где је за нас слобода као и за вас по брдима с< . »Величаиствена девојко, уживати крај тебе значи бити У раЈУ»Остави ме, руке ми требају за рад <( . Лако запљускујући, весла падаху у таласе и гондола се брзо удаљаваше према противној обали, која се као каква тавна пруга, рекао бих, граничила хоризонтом. Како се дошло до овога? Бела од Ц. није оклевао да предузме кораке, који су му се чинили потребни за повољан исход његове опкладе. Његовом момку испало је синоћ за руком, да преда уличној певачици писамце, којим ју је Бела уверавао свим на свету, како је воли, и молио је за састанак. Јутрос једобио њен одговор, да ће га чекати у пола ноћи код друге отоке обале БсМауош. Тако брз успех до душе надмашио је његове наде, али је младбм ОФициру, кога су госпе јако размазиле, изгледао само природан. Одмах се реши, да учини по позиву ; та никада се још није он заплашио пред ма каквом љубавном авантуром. Истина догађаји данашњега дана јаче су ограничили његову слободу, али Бела од Ц. мислио је, да ће се сачувати од сваког непријатног случаја, ако униФорму замени цивилним оделом, које му је више пута учинило добрих услуга. На послетку чинило му се, да неће бити скупо, ако ашиковање с Гингином — које му, поред осталог, доноси још и десет боца шамиања и нову. славу као јунаку у љубави — баш и плати каквим укором или с који дан собног затвора. — — * * * Одмах у јутру јављено је полициској управи, да је вода избацила неки човечји леш на противну обалу. Комисија, која се одмах упутила на само место, констатовала је, да је леш неког младог човека из бољих редова друштва и да има с десне стране груди рану од убода штилетом. Смрт је морала доћи услед утопљења. Леш, при коме Није нађено никаквих хартија којима би се личност казивала, пренесен је у варош

на гондоли. Војна команда, међу тим, известила је тамо полициску управу, да је нестало иоручника Беле од Ц., којп је, по казивању његовог момка, прошле ноћи у грађаиском оделу био имао саетанак с познатом уличном певачицом Гингином, па се више иије ни вратио. Према томе не беше тегико погодити личност убијенога. Из свега се видело, да је извршено убиство и одмах је наређено да се Гингина стави у притвор. Нађоше је у цркви Мадона дел Салуте, на мраморним стененицама, пред чудотворним ликом, где лежи сузама обливена. Као да је очекивала агента полиције, механички пође сама за њим, и не одговоривши му ништа на питања. Да јој није ужа"с дела, које је учинила, језик одузео ? Никакве сумње није могло бити о њезиној кривици. За то и сувише јасно говораше писамце убијеног поручника и крвљу умрљано одело, које је на))ено приликом претреса стана-; а које је она, како суседи потврдише, прошле ноћи на себи имала. ★ * * Гингина је нредана преком суду. Претрес беше кратак. Докази за кривицу беху и сувише јаки, и оптужена је имала само да каже шта ју је павело на то дело. »Чега ради сте пристали на састанак с поручником Белом од Ц.? <с питаше је председник. »Да бих му доказала, да часг једне Млечанке вреди више но што је он мислио ! <( »Ви сте сматрали да сте увређени, па сте се хтели осветити. Јесте ли се тога ради снабдели оружјем?« »Ради заштите своје. Моја кривнца није што сам га морала употребити«. »Али сте ипак имали намеру да га, ако вам затреба, употребите и пристали сте на састанак једино у намери непријатељској. Како се све то збило ? к »Морала сам се бранити, шчепах мач и прободох га. Не знам где сам га погодила, као што не знам ни како је иреко гондоле у море пао«. »Јесте ли викали за помоћ, да бисте покушали спасти га ? <( »Нисам; њега нестаде испред мојих очију у таласима, а мене при том обузе такав ужас, да се брзо вратих с гондолом у варош". »Иначе немате ништа да изнесете у своју одбрану ? а »Ништа«. Тиме је Гингина себи пресуду изрекла. Пресуда судија гласила је: на смрт. У приликама, које владаху, друкче није могло ни бити. За два сата требало је, према прописима закона о преком суду, да се пресуда изврши. Гингина беше хладна и мирна, кад се кидало с млађаним јој животом. Само једну једину милост била је измолил&> да пре своје смрти још једном види падра Бернаба. То јој је учињено. Силину туге и бола слепога старца, на том састанку, не може срце да поднесе. Сад ће да изгуби анђела, који му је био накнада очњег вида. И још на какав ужасан начин ! »Падре Бернабо, теби остаје још доста времена за плач, а мени је време измерено. Јеси ли сеЧгшбринуо, за шта сам те јутрос молила? <( »Јесам, Гингина, за све, што си заповедила, али тако ти Бога...." »Нема ту алм. Зар хоћеш да Гингина на вешалима скоича ? <( Старина зајеча. »Та дај овамо. То је последња услуга, коју ми чиниш. Света Богородица нека те благослови за то, Бернабо". ★ * * Кад свештеник до^е, да прати Гингину на овом последњем путу, нађе само мртво тело њезино. Она се отровала. Бернаба, којп јој је отров морао набавити, нестало је. Два дана узалуд га је тражила полиција. Трећег дана извучен је леш његов из Великог Канала. Јадна Гингина ! И у својој отаџбини, где је иначе слава тако јевтина, она је не стече. Њезин народ ју је заборавио, као што дете заборавља шареног лептира, којем су се пре неколико минута радовале очи његове. Само још у старим актима је њезина историја, жалосна историја, али која није без иоетске дражи — при свој прашини и кужном задаху.