Полицијски гласник

БРОЈ 26

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

197

I. „Преведи из године у годииу!" Шта хоће ова наредба? Хоће то, да се сваки предмет, који није окончан у прошлој години, но се попавља каквим актом у текућој години, преведе у ону годину, у којој је нови акт дошао. А како се то чини ? У деловедном протоколу на страни »садржај решења«, и под последњом деловодном нумером ,дотичног предмета, разведе се овако : и иреведено у годину 1897-му види 452®. Шта је овим учињено ? Учињено је много, јер при тражењу предмета, може одмах да се види, да предмет није окончан оне године, кадаје пред суд или иред ма коју власт дошао, но се провлачио дуже, и онда, када већ имамо и нумеру предмета у идућој години, лако нам је предмет брзо наћи. Да наведемо пример. Долази пред нас једна заинтересована личност и тражи свој предмет. Ми је шггамо кад је то било и сећа ли се у којој је години предала то суду или власти. Она нам озмачава годину. Ми узмемо регистар, п доиста тамо нађемо предмет заведен. Извадимо нумере и разгледамо шта исте значе у деловодном протоколу. 11од једном нумером заведена је тужба, под другом белешка рочиштна, под трећом акт којим се парничар брани, да па рочиште доћи не може. Дакле у решењу стоји да се рочиште одложи. Но акта нема међу предметима за одре !)Ивање рочишта. Шта то може бити, кад мора да су тамо. Најзад претурај све редом у тој години, да се није предмет где случајно затурио. Али и то без успеха. Зној да облије човека, које од муке шта је с предметом, које што човек, који своју ствар тражи, толико чека и дапгуби. Најзад си»е кроз главу мисао, да није по овоме предмету што поновљено у овој години. Дај регистар и листај. И гле, доиста има акт, којим је једна парнична страна молила, да се по њеном спору што пре одреди рочиште. И тако у место да су акта за одређивање рочишта под № :—: од године 1897. она стоје у актима од 1898. Могли смо се убити тражећи, па оиет нишга не би успели. А за што ? За то што није у деловоднику преведен предмет у 1898. годину, а да је то учињеио, акта би нашли одмах без свију толиких мука и дапгубе. За то, „ иреведи из годиие у годину" и на акту, који здружујеш с предметом, стави код деловодне нумере знак превода, који се бележи овако -||. Ово не пропуштај ако желиш реда и ако хоћеш да тн посао иде тачно и брзо. ( наставиђе се)

03 ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (7 преводу М. П. Јовановића). 4. ГЖНГИНА. У нашем архиву има један заборављени крај. Ту је хрпа старих аката, о којима нико више не води рачуна. Рукопис је у њима избледео, хартија пожутела, по њој пала прашина с прста, а задах трулежи удара и.з ње. Прашина и задах трулежи ! Шта је све ту сахрањено ? Гингина! Необично име. Како је оно чудно за ухо туђинца, а опет пуно хармонична чара. Али пуна чара беше и она, која га је носила. Црвено-плава јужанка црних, пламених очију, осенчених црним трепавицама и обрвама. Значајна игра ирироде, нарочито због ретког и чудноватог контраста! Ко год је Гингину једном видео, није је више заборављао. Ако не оштро урезан фини ироФил и красан лик, а оно њене за причу очи и као ватра црвени прамепови косе ударили су му у памет печат вечитог сећања. Зар само сећања? Срећни су они, који у том нису срце изгубили. Крај свега жара, којим, рекао бих, нламтијаше, Гингина је била наспрам људи непомични мраморни кип. Она је примала њихова удварања као данак, који јој дугују, поносито као каква краљица, ма да не беше ништа више него улична певачица, која је за мали новац извнјала своје песме на трг^у Св. Марка, у гитар свирала и играла. И све то чинила је с толико лепоте, као да су је богови томе учили. Као заштитник, пратио ју је неки стар човек, који још беше и слеп. Гштгини више нико није ни требао, она је умела сама сачувати свој глас. Свога пратиоца она је звала оцем, а они, који су је познавали, причаху да је сироче без оца и ма-

тере, а старац сиромашан богаљ, који је као радник пре много година у једној барутани, услед експлозије, остао без очњег вида, и који ју је примио из чистог сажаљења. »Падре® Бернабо пратио ју је у корак, веран као пас; управљајући на њу своје угашене очи, он би при продукцијама седео на простој дрвеној столичици, коју је собом носио, слушао би њеио певање као најпажљивији слушалац и срећно се смешио игри њезиној. Кад би свршила, примао је он у своју лиману кутију, што би захвална публика платила. Сама Гингина никад не би примала дара, а ни падре Бернабо не би коракнуо да прикупља прилог, па ииак се кутија пунила не само бакарним, него, уз јасан звек, и сребрним новцем. То не беше милостиња, нити каква наплата, него весео данак, трибут радости, који је раскошно Гингини даван, у чему нарочито туђинци беху издашни. Ко је тада у Млетке долазио, познао је Гингину, јерје она спадала узнаменитости величанствена дуждева града, коју вреди видети исто тако, као и Маркову цркву, дуждеву палату и Риалтов мост. Кад би се појавила на тргу Св. Марка, скупљале су се хиљаде заинтересованих. * * * Једне благе пролетње вечери 185... године, сеђаше једно друштво оФпцира, тада врло јаког гарнизона, у засебном локалу једне мале, али, са изврсна вина, најпознатије гостионице на том тргу. Разговарало се врло гласно, што изгледаше са свим појмљиво по батерији празних боца, а говорило се о Гингини, чија је уметност мало час свакога занимала. Један је говорио, да карактер девојке познаје боље од другога, најразличнија и најпротивречнија мишљења чула се ту о њој. »Кажите ви шта хоћете, ја ту девојку држим за поштену и часну, и за то стојим добар, док ми се противно не докаже. Сад, доста с тим а — тим речма хтеде најстарији из друшгва, један миран и озбиљан канетан инжењерске чете , да заврши објашњерва, која почеше да постају ватрена. »Није доста", настави Бела од Ц., млад и бујан поручгшк једиог хрватскога пука. »Г. капетан је иознати идеалиста и платоничар, али ја узимам жене онаке какве су, и кладим се, да Гингина није никакав изузетак«. Ова реч упали. »Јест, кладимо се, кладимо!« повикаше сви из гласа. »Налазим, да није пристојно, част једне женске стране узимати за предмет опкладе«, одговори капетан мирно и с уверењем. Бела од Ц. хтеде да рекне нешто саркастично на то, али му упаде у реч колега. »Остави моралиста, ја се кладим. Шта је опклада, колега? с< »Десет боца шампања; Гингинина част не вреди више с( . С врата локала зачу се гласно смејање. Официри се зачудише. »Шта је то на пољу ? с< Момак утрча. »Заповедате ли ? сс »Ко се смејао? к »Онростите, господо, шала једна — с друговима сс , муцаше, збуњено дечко. »Терајте ви шалу на другом месту, а овде хоћемо да смо на миру! с< Инжињерски је капетан међу тим платио свој део и, лако се поздравивши, оде. Пролазећи кроз каФану, опази он за једним малим столом, баш уза сами улаз њихова локала, старога надра Бернаба, који сркаше свој шербет. На столу стојаше и друга чагла са шербетом, пола испражњена. Старац, дакле, не бетне сам дошао. »Гингина, кад би она чула оно; сирото девојче!® сажаљиво пређе преко усана оФицирових. »Пет боца шампања а соп!о ! (< викну Бела од Ц. из засебиа локала. »Живела Гиигина! сс зајеча у дивљем хору. Капетан лупи гневно сабљом о камени нод и љутито изађе на поље. ★ * * Друге ноћи, која је за тим дошла, иђаше лагано један млад човек преко обале 8с1пауош. Код друге затоке стаде и гледаше гопдоле, које, слабо осветљене, нзгледаху као низ