Полицијски гласник

216

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28

ности, осудила га је само на казну краткога затвора. Претрес није имао оних интересних момената, које је очекивала публика, сензације жудна; чисто признање оптуженога свело је доказну процедуру на проста констатовања онога што је садржина ствари. Онога дана, када је Д-р Ст., издржавши казну, из затвора пуштен био, јављено нам је, да је, чим је у свој стан дошао, пројурио себи куршум кроз главу. Једини излаз, пошто је без части остао. Така беше пресуда света у опште. Пресуда и лака и брза! Само мало њих мишљаше друкче. Да ли једна од тог малог броја не беше и прослављена помодарка и варошка лепотица госпођа бароница Л., која се одмах, чим је започела иарница противу Д-ра Ст., кренула на дулш иут у иностранство са својим супругом ? ЛОПОВ КАО ПОЛИЦАЈАЦ, (НАСТАВАК) — Дакле, за 15 најдаље 20 дана, вама су нужни планови... а ја вам их могу набавити за 10 дана; само извините, што вам опет понављам: ова ствар мора остати у потпуној тајности. — Ама, човече!... — заусти инжињер да га поново увери, да не брине. — Верујем вам — прекиде га полицајац — но ја то понављам с тога, што се упуштам на један ■— по закону — недозвољен начин за проналазак иокрађе. Јер, колико је властима потребно да се покрађа пронађе, у толико је још важније, да лопови не прођу без казне. Ми узимамо нов пут истраге, који нас истица води, да што пре стигнемо к вашпм напорима; али он лопове не доводи на оитуженичку клупу.... Инжињер је као бесвесно пушио своју »вирђинију« и пуштао густе колутове дима, но сваку реч полицајчеву он је с највећом пажњом слушао. „Ово је диван човек, кад с толико пожртвовања ради да ме спасе«, мислио је у себи. — Шта марим ја — рече најзад — хоће ли лопови доћи под суд за крађу; нек им је просто с моје стране. Мени је стало само до мојих папира, без којих ја неби ништа добио, па да их на Карабурму воде. — 'Гако је, — потврди полицајац. — После, пмајте и ово на уму, кад би их, рецимо, затворили:... Зна се да лопови нису толико необазриви, да ваше планове вуку по џеповима; њих су јамачно оставили код свога јатака Неби ли затварањем лопова, тај јатак ради своје сопствене коже, све папире, бацио — у ватру. — Ух, не говорите тако, молим вас. Не рекох ли вам: дајем и 3000 динара, само да се што пре дође до хартија, — Молим, молим, ја хоћу да вас што више уверим о користи мога предлога.... Инжињер махну руком у знак да се даље не говори о томе. :— Мислите ли ви још данас на пут? — Кроз по часа, како бих стигао за ноћни воз. — Треба ли вам новаца? Колико? а кад уђете у траг, онда већ, као што смо се споразумели. — Тхе... на није ми потребно... што се мог путног трошка тиче, ја имам новаца довољно... не, не треба ми... — Е! како то?!.. тако не иде, — рече инжињер и стрпа му један завежљај у џеп од спољњег капута. — Кад ствар срећно свршите, онда ћу ја умети на свој начин и своју захвалност да вам покажем. (СВРШИТ.Е СЕ)

ИЗ П01ИЦИЈСК0Г А1БУМА. Станко Окановик, кесарош. Ми смо још у прошлој години у 7. бр. на 53. страни донели слику овога старог кесароша. Тада смо у опису његове личности казали, да је то човек, који четврт века врши свој опаки занат по вашарима у Србији и да је ин&че опасан, јер хоће и ножем да насрне на човека. — На лозничком видовданском вашару 15 пр. мес, Станка је ухватио полициски комесар. Код њега се издавао за неког Стевана Лазаревића, али срески писар г. Гавра Радосављевић познао је у њему ио поменутој нрошлогодишњој

слици Станка Окановића. Разуме се, он је тада морао признат11 да је Станко и да је покушао да прикрије своје право злогласно име. Пошто је она слика Станкова донета у прошлој години његовог млађег живота, а он се сада знатно изменио, ми доносимо ову најновију, коју смо добили добротом г. Радосављевића, писара, (јер га је оп и сликао тамо у Лозници) и која ће у овом добу корисно послужити полицијским комесарима за хватање овога редовнога посетиоца свију вашара у земљи. Из Лознице Станко је спроведен начелству у Шабац, да се протера у Књажевац. Приликом овог последњег сликања код среског начелника у Лозници, Окановић се веома противио и сликар је због тога покварио једно стакло у апарату. Кад је сликање свршено, он је дрско рекао присутном чиновнику: »На здравље ! Да имам што ситније од песнице, частио бих вас... к Кад су спровођени у Шабац он и »Ване« (види слику у прош. бр. на стр. 209. под насловом »Ко је ово?«) једним су лисицама били везани један за другог и тако су ишли пред спроводником, једним коњичким жандармом.У путу Станко је кришом дохватио са насипа једну каменицу и мучки се бацио на жандарма. Да само жандарм није мрднуо главом, поред које је каменица као стрела пролетела, он би погинуо. На лозиичком вашару одсечено је неколико кеса и једној госпођи украђен је сат с ланцем. То је сигурно дело Станкових руку. Што код њега није ништа од тога нађено, није никакво чудо, јер, сви кесароши имају и своје јатаке код којих плен остављају. Ови пак јатаци кесарошки путују по вашарима као памуклијаши, опанчари, кожари и т. и. Међу тим, то нису те занаџије. Ово се да извести и с тога, што они носе по врло мало еспапа. По некад сав еспап износи вредност 15 до 20 динара и још много мање, а иду рецимо из Ужица у Неготин , из Врања у Лозницу и т. п. На такве назови трговце и занатлије, требале би власти да обрате строгу пажњу на вашарима и ако нису добро легитимисани, да их чисте. Марија Розманек. Родом је из А.-Угарске, али у Србији проводи ова индивидуа више од 15—20 година. Под видом служавке, она се увлачи у куће и краде све што јој падне шака. За крађе и скитњу кажњавана је много иута на затвор и прогонство, али ваљда што јој овде послови иду боље од руке, увек се брзо из прогонства враћала. И док је полиција поново ухвати, дотле она већ учини понеку нову крађу. Последњи пут Марија је цађена опет у скитњи и пошто је нолиција знала њену прошлост, — кажњена је од стране кварта палилулског под Бр. 3096 на пет дана затвора с прогонством у А.-Угарску. Да би и остали свет сем београдске полиције познао ову индивиду-у,