Полицијски гласник

ВРОЈ 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

237

који ои ло својој савести не сматраше ни за

какав порок. Има и других људи игго краду; и махом сви они знају да то не ваља, но то чине да себи без будака прибаве срества за живот, али, овај Јован, не само пгго не сматра крађу као неко рђаво дело, но држи да је то врло добро што чинн. У томе нас утврђује, овај Факт, што он врши крађе у друштву са својом женом, па чак и са малољетним сином својим. Може ли се друкчије то објаснити кад отац води своје рођено малољетно дете, и, у место да га упућује на стазу поштена рада, он га учи како да краде и тпме себи да ствара будућиост; упућује га дакле на пут који води у казамат, на губилиште!

Јануара месеца ове године, Јован у друштву са својом женом Мартом и сином Драгомиром дође ноћу у кућу Милана Ђурђевића из истог села, провале чардак и покраду га! Можда је Јован имао и других разлога, што је крађе вршио у друштву са својима. Један његов познаник рече: »Он је тако радио једино из обазривости. Није смео да краде са другим лоповима, јер је хтео да се очува, да се не ухвати. Зато је он увек вршио крађе у друштву са својом женом. а кад му син ојачао онда и с њим ! ! сс Као што каже пословица: „Заклела се земља рају да се сваке тајне знају® тако је то и овде било. Јованов син Драгомир, и сам држећи да је крађа нека врлина, — похвали се једном у друштву своме. међ децом, како је он са оцем вешто неке крађе извршио и исприча им баш овај случај у извршеној похари код Ђурђевића. Миц по миц и Ђурђевић једног дана то дочује и достави власти, која лопове похвата, стави их у притвор и поведе истрагу. Вештином полицијске власти ствар се потпуно докаже и они буду осуђени пресудом првостепеног лозничког суда и то: Јован на 20 година робије у тешком окову, Марта на 5, а Драгомир као малолетан на 3 месеца затвора. Пре месец дана спроведени су на издржање казне. Јован у београд. казнени завод, Марта у пожаревачки, а Драгомир је задржат при канцеларији среза рађевског. Убице попа Јеврема. — Неки сељаци, који идући путем из Житног Потока стигоше рано изјутра 9 маја о. г. у Прокупље, донеше глас, да су у путу срели оседланог коња поиа Јевре.ма Илића, пароха жито-поточког, како је без свога господара ћројурио друмом и у шуму замакао... У иначе маленоме граду Прокупљу, овај се глас брзо разнесе и постаде предмет општег разговора, тим више што је попа тамо све живо познавало, јер је с кућом живео у Прокупљу... Једни тврђаху, да је коњ збацио попа па утекао кући, други опет, да је-поп свратио у неко оближње село ради каквог чинодејства, па му се коњ отео и побегао... Нагађало се разно; како је ко схватао, тако је и говорио — сто људи, сто ћуди.

Око 10 сати, на домаку саме вароши, појавнше се иеки сељаци. Што су дубље улазили у варош, око њих се све више свет скупљао. Један од њих водио је поповога коња. — Шта би с поиом ? упита их једап чаршилија. — Нема га. — А где ухватисте коња ? —• У шуми. Полицијска власт узе ствар у своје руке. На коњском прибору, дизгинама и улару, нађоше мрље од скорашње човечије крви. 'Го је било довољно; власт је одмах била на чнсто да је поп убијен. Нареди се најстрожија и најживља полицијска истрага, која одмах и невероватном брзином показа свој резултат. У шуми више растовничке реке нађоше мртва попа. Ох, то је било грозно убиство ! Истрагом је утвр^ено, да је пои на. друму ударен тупим оруђем по глави, па да је онако онесвешћен одвучен у шуму и тамо заклаи као брав.

Говорећи ово, Илија се маши за. револвер, али његов гонилац, тајни полицајац благовремено примети и напери свој револвер на њега. — Ако се само макнеш, убићу те као пса. А сад напред ! Видећи да нема куд, Илија пође напред а Ђ. тајни полицајац, сав срећан што се није преварио у рачуну, и што га је по ходу познао, ишао је обазриво за њим, са револвером у руци. Но наједанпут деси се нешто, што у мало не осујети целу ствар... Кад су били између Позоришта и Позоришне каФане, Илија као муња нагне оним сокачетом ка гасној џамији. За један моменат Ђ... се пренерази од страха да му тако добар лов не умакне, но брзо се прибра, испали неколико револверских метака и даде се у потеру за њим. Ноћни стражар, који је био код турског посланства, чувшп пуцањ, полети да види шта је. Чим спази да неко бега испред гониоца, он истрча преда-њ и са напереном пушком викну: »Стој !... пуцаћу ! с< и — заустави га. У том стиже и тајни полицајац. Видећи Илија да је пропао, и сам се предаде... (свршиће се)

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА. Јован Пантелик из Мојковића ср. рађевског, окр. иодринског и његова жена Марта. Јован има 50 год.; средњег је стаса; косе омеђе; браде и бркова ри^их;очију плавих, носа повеликог, образа дугих, — иросед. Марта има 40 год., стаса средњег, чела великог, косе и обрва смеђих, носа крњавог у лицу роава. Још у 1888 години Јован је за извршену опасну крађу стоке Живку Арсеновићу из Мојковића, осуђен био на осам година робије, од које је издржао нешто, а нешто у путу милости ослобођен. По изласку са ро. бије, Јован је продужио и даље свој опаки занат