Полицијски гласник

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

261

Г ДЕ Ј Е 1ЕШ? (СВРШЕТАК). V. ОТКРИВЕН злочин Капетан Д. био је иажљив у својој истрази. Сав се био предао своме послу. Правио је вазда комбинације, како ће и на који начин да открије овај злочин. Док се он, удубљен у своје мисли, старао, да унесе светлост у овај тајанствени догађај, дотле је практиканг Раде водио овакав разговор у својој канцеларији са пандуром Влајком. — Нож? Чуда Божја! И то ми је мешто ! Па нож к'о нож! И онда зар за такву ситницу наиравити толику ларму. Бре, расписуј свима општинама, бре, саслушавај ону дерлад и Бог те пита шта!... Убили човека? Па лепо! Ама, кд ће знати убице? Ваљда се не тражи од нас да смо волшебници?... То је било давно, а злочин треба трагати за „пресна (< трага. Сад су сви трагови потрвени!... Дед' још једну кафу, само са »кајмаком«! Тако резоноваше овај дебељко, потоњи српски полицајац. Па зар је он један такав ? Зар се он један истиче овако, схватајући са оваког гледишта свој позив? Може се мислити, како је капетану поред оваких органа. Његов апарат збиља не може да ради онако, како требз, Он наилази на препреке у самој својој околиии. Све то има своје мишљење, своје назоре и погледе... Али о томе доста... Доћи ће зар време и неких реФорама у полициској струци, за којима плаче ова весела земља. Капетан је био на чисто са овим : 1. Да је убиство извршено у његовом срезу; и 2. Да је леш бачен у провалију више села. Друге поставке није било. Баш кад се спремаше да донесе решење по томе, пандур јави оца Миту. Он се враћаше из Д... поља са кметом и Миленом. ■— Дођосте л' ? упита капетан. —■ До1 )ОХ. Пуно новости за вас. Сад спремите гтера па на посао. — А за што ? — Један злочип ... — Злочин? — Да, злочин. Ево кмета, па нека вам каже шта је дознао по томе ... Кмет исприча у кратко све оно што му је Милена казала: како је видела крваве руке свога брата оне ноћ!Т, кад је са онима из села дошао по киши својој кући. Отац Мика, иотанко је показао оно, што је од самртника на умору дознао... Ствар, дакле, беше јасна. — Која су то три човека, с којима је Никола био у својој кући? Кмет рече: •— Манојло Шкекић, Милоје Трајиловић и Петар Секулић. Сви из Д.... поља. — Јесу ли ту ? — Јесу! — А девојка? — И она! — Нека причекају а и ти буди ту док те не позовем. Кмет изађе из канцеларије. — Влајко, викну капетан. — Заповедајте. — Реци Јанаћку да добро пази на ову тројицу да се не договарају, а ти јаши одмах коња па у Д.... поље. Тамо ћеш наредити да се над провалијом оном горе, намести чекрк. Уже да. буде дугачко, а врх од греде да се полоаси тако, како би лежао по средини ове провалије. Разумеш ли ? — Разумем г. капетане. — У осталом, нека пазе да буде овако, како сам ја овде нацртао. На хартији, коју је капетан дао пандуру, беше овакав пацрт, који, истина, није вештачки изведен, али ипак означа-

ваше оно што треба. На крају ужета беше оштра »гвоздена

— Пре но што пођеш, кажи г. Цветку да дође овамо, рече капетан. Пандур оде. Капетан трљаше задовољно руке. Лице му дође ведро, као оно код човека, коме је с душе грдан терет пао. Устаде и поче најлак ходити по канцеларији. — Тако је, и никако другчије. Убице су сачекале своју жртву негде близу у крај пута, па је онда однеле горе и бациле у ировалију. При бацању откинуо се убијеноме са кајиша нож и пао међу камење... Никола је један од тих убица, јер се она крв на његовим рукама не да другчије објаснити, већ да је крв убијеног Павла. Но и ако се то баш и утврди, онда по §. 17. крив. суд. поступка, нема се шта више према њему радити, јер је — умро. Али ови, Манојло, Петар и Милоје, они су ту!... С њима ваља обазриво поступати. Из тих мисли трже га писар Цветко, који уђе у канцеларију. — Ви сте ме звали, г. капетане? — Јесте. Седите за мој сто. Писар седе а капетан зазвони. — Нека уђе девојка, рече пандуру. У канцеларију уђе Милена. Беше бледа. На уснама играо јој је тужии осмејак. — Пишите, рече капетан писару и поче диктовати : »Рађено * маја 188*. „Кратак испит. »Милене, сестре пок. Николе Павковића, бив. из Д... поља, а по делу убиства Павла Марића из Р. к •— Даље Формулишите протокол у смислу § 103. и 107. крив. суд. поступка, заврши капетан. Писар живо писаше. — А, сад, испричај нам све што знаш о твоме брату пок. Николи ? упита капетан Милену. Милена поче причати. Њен глас с почетка беше тих, дрхтав, али што је даље причала, беше јаснији и силнији. Испричала је све што је по томе знала. — А имаш ли још што да искажеш ? — Немам ништа!.. •— Изађи напоље... Нека уђе Петар, рече капетан пандуру, који је до врата стојао. Уђе Петар. Изгледаше узнемирен. Очи му лутаху с предмета на нредмет по канцеларији. Цајпосле задржа се на капетану, који беше миран и озбиљан. Сви напори иследникови беху без успеха. Нетар упорно одрицаше, да је са Николом какав злочин извршио. Ону ноћ, кад је са осталима дошао у кућу Николину, нравдао се тиме, што их је Никола позвао да се нареде због неке земље, коју је хтео његовоме оцу продати. Николу је срео, вели, са осталима, на путу, кад се био из механе читлучке враћао. То су исто казали и Манојло и Милоје. Али у току ислеђења, механџија, који држи механу на друму водећи Читлуку, показао је, да те ноћи није код њега долазио Никола, кога иначе добро иознаје, и кога, вели, није од дужег времена видео. Таким врдањем прибављен је противу