Полицијски гласник

290

ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 38

— Хоћу. — Да бисте добили награду, којом му је италијанска влада главу уценила? — Не, него да бих се осветила. Убезекнуто загледах младића. Дивљи, пун мржње зрак запламте из његових са свим црних очију. — Ко сте ви ? Момче једним брзим покретом смаче шешир са своје главе. Пуно праменова коврчаве косе падоше низ плеКа. — Ја сам Пипета, жена Строцаторова. — Жена његова! — Јест, његова жена. Изгледа вам чудовиште, да жена издаје свога мужа , јел'те ? Али је чудовиште и оно што он учини са мном, пошто му слободу дадох. Ја сам била та, која сам му дала срестава за бегство. Да бих му се могла приближити, ја сам месецима ка.о зидарско слушче радила на новим зградама казненога завода у Терачину од јутра па до мрака. Погледајте ове руке, оне су ми сведок; видите бразде преко лица мога, ископане оскудицом, коју сам за њега подносила. То не беше залуд, смело предузеће испало ми је за руком. Бепо је избегао, а ја сам му окове раскинула. Каква срећа! заједнички бегасмо преко брда, после невероватних напора стигосмо на границу и ту нађосмо сигурно место да се одморимо. Проклета мисао! — А убиство сточног трговца из Вероне ? — Бепо га је извршио ; ја сама жртву сам му уходила. — Проклетнице ? —■ За што ? Он не може живети да не ради. Зар је он крив, што га његова дивља крв гони на убиство. 0, какав је то човек! Да ме је убио, ја бих била срећна што умирем од његове руке ; али да ме грди и туче због друге и пред том другом, што је моје лепоте нестало у самом страдању за њ, то поднети не могу, то хоће освете. Како до^е до тога •—• хоћете да знате? Оно несрећно убиство ! Ви сте нас јако притеснили, с једне стране ваши, с друге италијански жандарми. Као дивљач коју керови јуре, бегали смо све више уз брегове. Ужасан пут! Снага ме издаде, ноге ми се разрањавише. Преклињах га да ме остави и да само себе спасава. Али ме он узе у своје снажне руке и ношаше ме као какво дете. Доспесмо до неке колебе и зажелесмо да уђемо. Нека висока девојка, косе плаве и у перчин сплетене, која се на прагу појави, хтеде не дати нам да уђемо. Али се сукоби с погледом мога мужа, који се беше наљутио и, стојећи, прећаше стиснутим песницама. Она уздркта сва, а млечно јој лице обли се самим руменилом. 0, Бено је увек имао среће код жена ! Колеба иам сад беше отворена и, што беше још вредиије, девојка нам иоказа, једну врло блиску, пространу, са свим скривену пећииу, с једним улазом само, који беше познат само њој и њезину оцу, неком озлоглашеном кријумчару, тако, да у тој пећини могадосмо бити сигурнији него ма где. Ми смо били спасени, али ја сам ту изгубила свога мужа. Плава змија занела га је, они су се једно другом допали. Како сам им ја била на терету, он ме је терао и, пошто нисам хтела ићи, истукао и ногом ритнуо као какво шугаво псето. Жена, испричавши ово, покри лице рукама и стаде грчевито јецати. Проговоривши јој неколико утешних речи, хтедох метнути јој руку на раме, али ме она ухвати за руку и рече, хитајући: — Ова рука треба да ме освети, сама ћу њоме управљати, кунем се Светом Богородицом. Али хајдете брзо, госп. комесару, док ме још бес раздире свест ми одузимљући, јер иначе могу се брзо стати кајати за ужасан корак који сам предузела. * * * Пипета је говорила истину. Без њене издаје тешко да бисмо могли пронаћи место, где се Строцаторе налазио скривен. Протицање једног готово пресушелог планинског поточића иоказиваше у једној јарузи стазу, уз коју се тешко и без и једне речи пужасмо између врлети. Пипета нас је водила; ја сам ишао за њом, с једним стражарем и два жандарма. Освит зоре олакшавао нам је пењање. После хода, који је трајао дуже од три сата, Пипетч на један пут стаде. — Ту смо.

— Али не видим пећине. — То је доказ , како је јако скривена. А мало би што и користило, да се унутра иде. Бепо је смотрен, па је се добро укопао. Тамо га ухватити, тешко да би сте могли, или би стало много крви. А крви је већ доста проливено ! Заклела сам се, да вам Строцатора предам у руке, и одржаћу заклетву. Идите с људима својим иза стене, Она то рече пресудно и заповеднички. Сви поступци ове чудне жене казиваху, да не треба гш мало сумњатиу поузданост њену. Распоредим људе према њеном захтеву, а свој добро напуњени револвер држах у приправности. Пипета се приби уз неко жуто џбуње, размакну грање и викну неколико пута, између пауза неједнаких, неким дуже протезаним криком као каква тица грабљивица. Не потраја дуго, кад се силна хридина иза џбуња стаде мицати и из грања, које пуцаше, изађе нека јако порасна , снажна прилика, коју једва могадох што више уочити у сутону расвитка. —■ Ха, ти ли си, жабо једна! чух неки строги глас. Шта тражиш још овде? -—■ Гле, драгане мој! и, рекавши то, Пииета паде на свог мужа, обавивши га рукама. На мој знак, јурнуше жандарми напред. Строцаторе их опази. — Несретна издајицо, рикну он, иди с овог света! У руци му заблиста нож, који сјури Пипети дубоко у прси. Уздахнувши, она паде. Убица се користио тренутком забуне, те, одгурнувши стражара, који га хтеде везати, јуриу низ ону стазу. Изгледаше безуспешно гонити га. — Пуцај! командовах ја. Три метка готово једновремено опалише и одјекнуше у брдима као гром. Строцаторе учини још један скок, иа се стропошта. Остало оставих жандармима, а ја се пригнух Пииети. Бледа лица, она лежаше непомична на хриду, прободених груди, из којих тецијаше још топла крв. Својом марамом гледах да је зауставим и положих главу жене у своје крило. — Пипета, чујете ли ме? Она отвори уморене очи. Из ових загонетних звезда погоди ме поглед, који никад нећу заборавити. У њима се не огледаше више мржња, него бол неисказани, јаук пун прекора. — Где је Бепо? питаше гласом који дркташе. Строцаторе је мртав, јављаше ми баш у тај мах један од жандарма, — Мртав! 0, заједно са њим умрети, каква срећа! Не'&и осмејак блаженства разли се по лицу њезину, па јој остаде на лицу и после смрти. Ја сам се постарао , те је укопана у један гроб са мужем својим. То је била једина благодарност, коју сам јој могао указати за иревелику услугу, коју је мени и човечанству учинила, издавши Строцатора. ■» ». т* НА ГРЕХ НАВЕДЕНА (нАСТАВАк) * * * Сутра дан одох рано на каву код »Орача к . Чича Ј1... као редован гост већ је био тамо. Ја сам овде кад кад, долазио; ал' овога пута дођох нарочито. да чујем причу чича Л... кога сам увек радо слушао. Бејасмо сами за столом и ја поручих две каве. — Случај, господине! — после уобичајеног поздрава отпоче чича Л... Опа грешница, што синоћ дође са мном к теби због сина, требала је да буде богата, врло богата, ...али, њена једна погр.ешка, један грех, све је то тумбе окренуло... И ако је много погрешила, она је сирота врло строго кажњена, јер је ■— на грех наведена. — Видиш! Тамо. где се издижу оне палате, оне лепе зграде, што красе нашу престоницу —• и ту показа руком низ улицу »Два бела голуба" ка центру Београда — тамо и сад