Полицијски гласник

«

№0Ј 38 ПОЛИЦЈИСКИ ГЛАСНИК 291

постоји једна двокатница покојнога П. некадањег богаташа, мужа оне грешнице. Он ми падаше као неки далеки сродник. Још сад ми стоји у памети и као да сад гледам очима ону слику, кад се њих двоје узеше. Ама што то беше пар људи, што су њих двоје живели, то, чини ми се, данас више нема. Кућа њихова цветала је сјајем и изобиљем као мало која. У њиховом дому даване су чешће пријатељске гозбе, где се до миле воље пило старо неготинско вино и невало на сав глас. И није на празно било оно што су људи говорили : „Имају па знају како се живи. Луди би били кад неби ! (< Али, срећа није потпуна; она увек има своју сенку која често помрачава радости живота. И ти срећни људи, којима су толики позавидели на богаству, покрај толика имања, имали су и својих жеља које им Бог није хтео услишити. Ни после неколико година од како ее узеше, немадоше оно што и у најсиротнију чатрљу доноси радост и срећу ; били су без онога, без чега, како сам П. говораше, ■— нема блаженства у кући — били су без деце. Домаћин, у последње вреМе, шта више, није то крио ни иред ким. Он се често поче жалити како је због тога несрећан. Колико је пута само преда мном то својој жени пребацивао... Једног празничног дана по ручку, одох му у посету. Још с врата приметих да беше мало »накресан«. »Ходи Л..., ходи да иијемо ! сс узвикну чим ме спази. „Седи овде до мене. Хоћу да окренем у лумперај; да све имање попијем... Ја немам за кога да течем; .. немам коме да остављЗм...« седи!... (( »Море мани се, човече! шта је теби ? докле ћеш тако? (( рекох; и чисто ми би криво и срам од оне жене. „Шта мани! А шта ми вреди све богатство?... Гледај оног мог бедног кирајџију шустера Перу — пева му кућа од радости и ако са дечицом само пасуља руча... Ето, ту је већа срећа него у великим и меблираним собама и свиленим хаљинама... »Па шта ћеш, брате... Божија је воља... Зар хоћеш противу Чвегове свевишње воље? (( почех ја да га одвраћам. »Каква Божја воља, какви бакрачи. Нема ту никакве Божије воље, мој Л...; него не ваља њива, не ваља....; хеј! (( Бедна жена покри лице рукама и поче јецати. Изађе у другу собу; беше је срамота од мене, »Иди бестрага« викну за њом »не требаш ми. Ја хоћу наследника... хоћу да зиам за кога течем и коме да оставим ово пусто имање — ватра га изгорела. сс За тим отпоче да говори и неке непристојне речи. Ја устадох. Узех капу и пођох вратима да идем... Беше ми много криво, што преда мном толико изрезили жену. То га као мало трже. Скочи и не даде ми да изађем... Иосле беше миран, али, с времена на време дубоко уздисаше. Седели смо и пили до пред ноћ. Кад сам пошао кући врло ме лепо испрати, али ја се ипак реших, да му више не улазим у кућу. Не могах више да подносим његове лудорије за децом. Прође бога ми више од годину дана, ја му више никако не привирих у кућу. И звао ме преко момака и долазио је сам толико пута; али, ја не хтедох никако. Једиог дана исприча ми моја Стана како П... ова жена, ова иста, често долази у наш крај, код неке гатаре. Доцније мало, сазнам опет да често иде код Марије врачаре; да јој ова даје неке траве, корење и друге чудновате стварчице и предмете. Кад је П. ишао на пут, она по сву ноћ код врачара. Море, водили су је по пољанама, кували јој мачку без белеге, давали јој да јаше вратило у глуво доба и шта ти ја знам каквих још чуда није та жена учинила, само да остане тешка. (свршиће се)

ИЗ П01ИЦИЈСК0Г АЛ.ЕУМА, »Дука од Медуна« Нико га не зна ко је и од кудаје? Пропутовао је готово целу Јевропу, и у сваком новом месту, у које је долазио, мењао је не само име но и народност. Кад је у Србији, издаје се за Србина и сина пок. Ивка Поповића, жандармер. капетана,

који је погинуо за време бомбардовања Београда. У Бугарској је био Бугарин, рођен у Видину или Црногорац рођен у Берану ; у Аустро -Угарској је Србин из Вршца, а у Румунији Србин из Пожаревца. Кад је у Русији, он је ирема приликама, српски или бугарски или црногорски оФицир у оставци. Ова индивидуа, снабдевена је насошима готово свих јевропских држава, која је узгред буди речено, и доста образована, јер говори: српски, Француски, немачки, руски, турски, талијански, бугарски и грчки. Никада ништа није радила, већ је за све време свога досадањег 36-то годитњег жнвота скитала из места у место и варала, не само нојединце, но и поједине целе градове, па ако хоћете и државе. Познате варалице : Никола Милојевић и Алекса Костић, једва ако би могли бити добри шегрти код овога самозваног »Спасе ПоповићаИвановића®, који је у извођењу својих операција и планова ненадмашан. Поменули смо већ, да нико не зна од куда је ова варалица, па с тога ни ми не можемо ништа рећи о његовом месту рођења, пореклу и његовој најранијој младости. Почињемо од 1874 год. од времена, када је полиција почела о њему водити рачуна. Повод томе — рачуну — беше новац, који ова варалица поменуте године немилостиво расипаше. Неколицина старијих београд. каФеџија, још се, ваљда, сећају »богатога руског 0фицира сс , који имађаше наполеона као нлеве и трогааше их стотинама за ноћ. Срећна та времеиа беху и за њих и за »Дуку од Медуна«, али веома несрећна за неке богате Русе, које он беше опељешио. Почетком 1875 год. »Дука с( је прогнат из Србије, као лице посве сумњиво и без икаква занимања. После дугог лутања по Русији, године 1878 виђамо »Дуку (( у Вугарској, као иолиц. чиновника у Видину. Ту је остао до 1881 год., а те године, не зна се због чега, напусти Бугарску и оде у Цариград одакле, после једномесечног бављења буде прогнат у Стару Србију — у своје родно место Г1ећ(?). Ово протеривање »Дука« је сам удесио, а ево за што: Пок. Ивко Поповић, бив. жандармерпски капетан, који је храбро погинуо за време бомбардовања Београда, и за чијег се сина овај »Дука (( издавао, био је родом из Пећи. »Дука С( је то знао, па кад је једног леног дана остао без игде ичег у Цариграду, он се сам пријави полицији иизјави: да је родом из Пећи, да је дошао у Цариград да тражи рада, па пошто истог није могао наћи, рад би да се врати кући, али нема с чим. Молио је за помоћ. Људи без занимања нигде се не трпе, а најмање у великим градовима. Према томе није никакво чудо, што је турска полиција одмах и радо испунила жељу »Дукину (с и протерала га у место рођења. Кад је стигао у Пећ, ова недостижна варалица, по плану још у Цариграду скројеном, разгласи: да је син пок. Ивка; да у Србији није могао добити парче хлеба и ако је његов отац погинуо за њену слободу и да је најзад том незахвалношћу Срба толико озлојеђен, да се решио да промени веру — да се потурчи. Куд ће куга него у свој род, куд брука него за Србе Пећ нце ?. Зар да доживе ту срамоту, да се турчи син њиховог омиљеног земљака и јунака пок. капетана Ивка? Какви би они Срби били кад би још и то допустили. Па Турци? Зар да се смеју њиховом патриотизму. ? Зар да сваком згодпом приликом скрнаве ту њихову светињу, указујући им на сина њиховог Ивка и његово издајство?