Полицијски гласник

306

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 40

ни слутити, да је прорекла истину, нити и сме што о том дознати. Ствар је и сувише деликатне природе. Погледајте само ову листу тих за синоК позваних, цвет овдешњег друштва. Да ли бисте смели и помислити ма кога од тих да сумњичите овим делом? с( Управитељ полиције врћаше главом на то, упитавши: »А послуга, Светлости ? сс »Њој је будоар био неприступан, осем мог собара, за чију верност мислим да смем јемчити.« »Па ипак нужно ће бити да се саслуша свако од послуге и да се тачно прегледа;" »Нека буде са свим но вашем нахођењу, само ако вам се чини могуће да то буде под другим каквим изговором. 0 нестапку диадеме за време јучерањег бала не сме ни иослуга ништа знати. Ствар је природе и сувише шкакљиве и хоћу да избегнем свако за.чуђавање, захтевам најстрожу дискрецију и ирема самој госпођи вашој супрузи. Сад чините што вам служба ваша налаже, ја мислим да се на вас у сваком погледу могу ослонити, драги управитељу, и очекујем најбољег успеха.« Најбољи успех! И то се хоће у овим околностима, где се нема ничега, за шта би се могло ухватити да се пође неким трагом, где се и о самој крађи не сме ни говорити ! Грашке зноја избијаху по челу сиротог управитеља полиције, кад стаде премишљати о решењу питања, које га плашаше и о ком очевидно вишаше сва његова будућност. С иогледом на деликатност ствари, ово беше, са свим сигурно, иајтежи случај, који га је задесио у његовом слугкбовању, делима обилном. Првог дана за тим, он ни о чем другом није мислио, нити је што друго радио. Ушло се, нод разним изговорима, у најситнија истраживања, расписано је са највећом резервом свима домаћим и иностраним полициским властима да мотре на диаманте, који су тачно описани, а у вредности преко сто хиљада динара. Али нико на знађаше одакле су и коме покрадени. Загонетка, коју чиновници полициске дирекције не могадоше одгоненути, ма колко да су разбијали главу око тога. ШеФ сам имао је у рукама ову аФеру, узимаше у своје руке све акте, који се на то односе и брижљиво их чуваше у својој фијоци , и не протоколишући их. Госпођа Лудмила је јамачно приметила узбуђеност мужевљеву, али при свем труду ие испаде јој овога пута за руком да му језак одреши. Правила се увређеном и најзад изјави љутито, да хоће својој пријатељици, бароници В., у А., да оде у госте, пошто јој је то давно обећала, а свога мужа да остави за неко време, док не промени своју досадну ћуд. Управитељ полиције није се противио томе, а сва његова пажња беше заузета истрагом о тајанственом пестанку диадеме , јер безуспепшост истраге чињаше кнеза с дана на дан свђ нестрпљивијим. Унравитељ полиције беше већ готов да падне у очајање, кад трећег дана, иошто му је жена отпутовала, добије с вечери телеграм полициске управе у П., ове садржине: »Ружа Бернард, дворкиња кнегиње X., тражила је да заложи скупоцену диадему с дијамантима, бајаги но налогу своје госпође. Јавите депешом је ли налог истинит, јер је сумња за крађу.« Првим ноћиим возом дође унравитељ полиције лично у Г1. Кнегиња никад није имала у служби какву дворкињу Ружу Бернард. Изгледаше да је злочину ухваћен траг. Управитељ полиције, узбуђен од радости, не когаде да дочека крај. »Лудмила ће се радовати", мишљаше он, »корак напред неће изостати као награда.« •— — Два дана доцније гувернер имађаше у рукама без икаква квара женину диадему. Управитељ полиције предао му ју је својом руком. Велико задовољство за заслужног полициског чиновника. Задовољство ? Упала, бледа лица и као да је много година старији, вратио се он отуд кући својој. Ту га чекаше жена његова, саломљена, с очима поцрвенелим од плача. Кад он наиђе, неком леденом језом уздркта јој све тело; не усуди се ни да га погледа. Гласом који дркташе само упита: »Шта ће сад битп ? с< „Кнез је племенит човек; све ће заборавити и остаће као закопано — под погодбом, да се откажем ноложаја свога." »Милостиви Боже, — а ти? сс »Ја ћу му још данас предатн молбу за пенсију. Је ли ти сад сујета задовољепа?®

»Хенриче, преклињем те, немој ме корети. Што сам учинила, чинила сам и за тебе. Знала сам да смо проиали, на сам изабрала тај очајнички корак, да бисмо се спасли." »Зар злочии да учиниш ради спаса? Несрећнице, како си слепа! И да нас спасеш, ти си нас обоје бацила у понор. Ми смо свршили !" И заиста су свршили. У пајкраћем року управитељ полиције би по молби стављен у »стање нокоја". А мир му је и био нужан, јер је од један пут постао изнурен телесио и душевно. Нагађало се, да је пао као жртва политичких погледа, које старији кругови нису трпели. Нико то није могао разумети за човека, чије су све тежње дотле биле уирављене на што бржу каријеру. У највећој тишини управитељ полиције одселио се из вароши. Од кад је пао, остао је без пријатеља, само његови миогобројни поверитељи, који се и после тога интересоваху за њ, ужаснуше се кад иосле неколико месеца сазнадоше, да га је у познатом-ненсионарском месту нека скривена бољка однела с овог света. А госнођа Лудмила ? Помисао, да је се из среће да постане председниковица полиције сурвала у понор једне чиповничке удовице са бедиом пенсијом од коју стотину Форината, одузимаше јој памет. Нервни систем беше јој разорен. Да би се иримирила, ирибегавала је морфијуму. Једне вечери узе дозу и сувише јаку. У јутру је нађоше мртву у ностељи. Једна белешка у локалним листовима, под натиисом „тајансгвена смрт", беше сав некролог овог живота, који је знао само за сјајну девизу : »све напред ! сс

0 БЕЛ.ИКИМ ВАРА1ИЦАМА П. ЛИНДЕНБЕРГ Велпке варалице битно се у многоме разликују од обичних варалица, ма да се у једноме потпуно слажу, а то је, што обоје хоће да испразне џепове својим драгим ближњима на згодан и безопасан начии. Обична варалица тражи згодну нрилику, и задовољава се и малим добитком; а велике варалице расиростиру своје мреже на велико, те своју жртву исцеде по свима правилима своје вештине, док им жртва, ако је икако могуће, не да и последњи остатак свога имања. Па и за велике варалице најпогодније је земљиште Париз. Париз је варош лакомислености и бурног, веселог живота, ту се скупљају богати и имућии људи из целога света, ту је иајвеће шаренило светско; ту је, с једне стране, невероватна побуда, за расипањем, права игра с милијонима, а на другој страни опет пожуда за богаством, силом, за угледом. Ту је најсјајније поље за сваковрсне преваре, и ту се доказује, да иишта и није доста чудновато и Фантастично — за свашта се налази будала, које ће веровати, а које варалице добро острижу. Пре неколико година седео сам с једпим својим Француским колегом, после позсришта, у СаГе Атепсат. Било је већ доцкан у вече, а ипак је гостионица била пуна света. Сваку забаву отежавало је опште брбљање, звекет чаша, наручивање и довикивање келнерима, ларма са улице, те се пажња обраћала самб на најближе предмете. Па и уз нркос томе падоше нам у очи два господина, од којих један живо узвикну : »То је он! сс и у исти мах показа руком на једнога господина, који је седео поред нас, а имао је потпуцо аристократски изглед, имао је у руппци од капута знак ордена почасне легије, плаве наочаре, и веома је раскошно пуштао дим из своје »хаване сс , а његове очи, ретке ватре, прелетале су по томе шаренилу у гостионици без стварпога посматрања. Он је знао, као и ми, да се речи онога господина односе на њега, али се ни најмање не обзираше на то, већ узе са стола последњи број »Тетрз-а«, иа зачуђено диже поглед горе, кад оба она господина приђоше к њему, и кад му онај што га је пратилац учинио нажљивим, прошапта неколико речи. Од ларме нисмо могли чути њихов разговор у почетку, а сада чусмо, како им овај господин, не дижући се са столице, нити оставивши новине, преко воље одговара: »Ја вам понављам, господине, да је то, по свој прилици, каква заблуда; јер не познајем ни вас ни оиога господина, и морам вас молити, да ме оставите на миру. сс — »Не, не, ја се не варам сс , одговори онај од ове двојице, шго је оно први узвикнуо, ја бих се смео заклети, да је то онај исти господин. који . (с — »Господине, ја сам маркиз