Полицијски гласник

ВРОЈ 41. У БЕОГРАДУ, СУБОТА 26. СЕПТЕМБРА 1898. ГОДИНА II. 090 ОУЗ 090 ОјОО ОјОО С дг> ОјОО ОјОО 090 ОУ> ОјСП с лг> ОјОО ОјОГ: <2јОО СјСП ОјСГ> ОУ? ОУЗ ОјСГ> Ој СЛ ОУР РУ 050 ОУГ С/УР ООО ОУЗ ОјО^ с/у: ОУО 090 С/У5, (^ОО с«00 е/УД ОУ> С/УЗ С/УР с/>о С/У С.СО ооо с/?о с-оо с/?о суур с/ јГ > ОјСГ . ПОЛИЦИЈСКИ глдсник СТРУЧНИ ЛИСТ 3 А СБЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ У УО >90 С/УО УУР 060 -//Р 0>0 СУУО (У^ ОУ ОУ ОУ (УУ. 1У/. (УУ ОУ. ОУ оуг СхУ- ОУГ' 05"Р ОУ.' ОУ> С/Л (УЛ 0>0 с/у : С/УР 0> 0 0?0 С/Х с/у: СУ/. ОУО ОУ 090 ОУ) Суу 050 0>0 050 С/у О ОУ5 ог>о 090 »ИОЛИДИЈСКИ ГЛАСНИК« иалази једанпут недељно. По потреби биће ванредних бројева. Претплата се шаље уредништву у Београду »КраљМиланова 4 ул. бр. 16., а у унутрашњости код овлашћоних скуиљача иди на пошти. Ценајелисту: чиновницима, учитељима, званичницима, оиштинским писарима и осталим званичницима у опште годишње 12, полугодишњо 6 дин. Гостиопичарима и механџијама из унутрашњости годишње 12, полугодишње 8 динара. Жандармима годишње 6, полугодишње 4 динара, ну ови се по овој цени могу претплатити само преко својих команданата, долицијске односно нограничне жапдармерије. Надлештвима у опште 20 динара на годину. За иностранство годишњо 24, полугодишње, 15 динара. Поједшш бројеви »Полицијског Гласника не продају се. Писма само плаћена лримају се. Руколиси не враћају се. Огласи по ногодби. '//о д/. ОУ^ УУО ОУГ //5 ( Уу ? >/Г ОУ ОУ СУ^ -/?? С/УГ РУ ОУГ УЛ ОУГ С//. -/X- //г "с7/ -//г ,у/ УУГ> с// с//: л /~/^ У/5 С/>0 С/У У/Г //г '/УГ V/. ОУ- у>0 (УУГ С//: О у"'у /^ (УУ СУУР гот С//. (УУР оу. ОУР ОУР С/У

ИЗ БОЛНИЦЕ ЗА ДУШЕВНК БОЛЕСТИ У БЕОГРАДУ. Придог за грађу за ерпску еудеку пеихијатрију.

„Луди Гућа" заклао жену. Р Е Ф Е Р А Т Саоаштаван у седницама сра. лекар. друштва, 13. сеат. 1896. и 4. јан. 1801. год. <>Д ч _ ^Д -РА јЗоЈ. ЈА. ј^УБОТИЂА (м ^ЛАТЗЕГ а) СЕКУПДАГПОГ ЛЕКАРА У БОЛИИЦИ ЗА ДУШ. БОЛЕСТИ (нАСТАВАк) * * * Г1рво о чему смо с њиме го^орилн, било је •— по себи се разуме — злочиио дело, за које се у актнма вели, да га је он учннно. У ирво време, он је непрестано одрицао, да је своју жену заклао. Тек 1. Августа 1896. признао је, да је оп Смиљку убио, п то, вели, да је секиром ударио по врату, а 3. Августа вели „кебом". Том приликом тврдио је, да га је на то дело „малшрао" његов брат Милутин. Доцније, у више прилика, он је час тврдио, да је он сам њу убио, и да брат његов за то ништа није знао; час опот, да је и он саучесник. Пада у очи да су његови одговори врло много зависили, не од његова личног убеђења, и од онога како је заиста било, но од питања како су му стављана, т. ј. ако је запитан: »Милоје, кажи истину, немој лагати, грехота је, Бог ће те казнџти ако лажеш, признај лепо, је ли да је заиста твој браг тебе на убиство натерао, и с тобом Смиљку убио 1 ' , — он би одговорио : »е, ето баш да ти кажем, јесте гако"; ако је пак ово исто питање стављено, али с овом изменом: „је ли да заиста твој брат тебе није натерао на убиство, нити је он с тобом Смиљку убио, но си-је ти сам убио (( , — он би одговорио : »право да ти кажем.... јесте.... тако је.... ја сам је сам убио.... није Милутин... он није ту ни био... био је са Милицом на штацији.... сам сам, господине... сам. (( Највећим делом он ипак остаје при томе, да је он сам своју жену убио. На ову околност, на ту несталност, превртљивост, на то лако признавање и одрицање једног тако свиреиог дела, на то врло лако добивање каквог се хоће одговора, на то, да он на свако „је ли тако (( одговара „ јесте тако«■, ми скрећемо особиту пажњу суда, и констатујемо, да се овака својства налазе само код мале деце, која још не располажу са великом количином знања, и јаком моћи критичнога расуђивања. Упитан за разлоге и иобуде , из којих је тако страшно дело учинио, и да ли се каје, он је тако исто, као и са признањем и одрицањем, давао разне одговоре. Један пут вели зато, вито је била. блудница, а то није ничим доказано; други пут вели зато, шго је њеном кривицом — оиа га случајно гурнула — изгорело, и од тога умрло, оно дете о коме је ранчје било говора, које је умрло — бар тако је поп заппсао — од „фраса". 0 овоме није такође никоме ништа познато, па ни свештенику, ни укућанима, сем његовој снаји Милици, која је

такође под судом за ово дело; трећи пут вели да је није мрзео, већ је волео : ишао је, вели, код ње мртве у јаругу и тамо над њом плакао, а плакао је и било му жао кад су је мртву кући донели; четврти пут вели, да се каје што ју је убио ; пети пут вели, да је добро што је тако учинио, и да јој се он добро осветио ! Кад смо се потрудили да му докажемо, да он није смео и требао бити њен судија, па баш да је она и узрок смрти детиње, он нам је онда одговорио, да је он њу суду тужио, да је била три дана у апсу, па је нуштена. Ово такође никоме у селу иије познато, иити је то нчим доказано. Из свега овога види се, да би оп овај свој злочнн у неколико хтео да извини тиме, што мисли да је био у праву извршити га. Сам пак начин, како он то своје право схвата, пе одговара схватању, које је својствено разуму човека са здравом памећу. Сем тога види се и то, да је он ово убиство извршио без даног му повода — безузрочно. Његово дело ио логици здравога разума — није ничим оправдаио. * * Да споменемо још ово : Колико Милоје цени себе и своје способности, види се из тога, што би радо пристао да код једнога од потписаних лекара служи, а само за то, да му се даје хлеб, ништа више не тражи ! Како мало схвата значај свога злочинога дела, п последице, које за њ отуд проистичу; како ни најмање није свестан онога шта му услед тога предстоји: смрт, робија или лудница, најбоље се види из тога, што нашу шалу за збиљу ирима и вели: „па како ти рекнеги, господине, хоћу да се оженим са девојком коју ми ви велите®. Какве су у оиште његове душевне снособности видеће се из ових забелезкака: У недељи дана вели да има 6 дана, и при томе остаје и онда, кад свих 7 дана по реду гласно изговори и на нрстима изброји, додајући: ,,сто... шест (( , као да има намеру да нас увери, како ми то не знамо. — Ие зна колико недеља има у једном месецу. ■— У једном месецу, вели, да има 6 дана. У једном дану, вели, има 50 сати ! — Једиа година, вели, да има 15 месецн, а не уме да каже име ни једнога месеца, ато ли да их наброји — по његову рачуну — свих 15! ■— Не уме да израчуна колико ће новаца добити за 20 јаја, ако је једно јаје 5 пара динарских ( в марјаш (( ), већ вели грош! — За 100 кила кукуруза, ако би кила била по 10 п. д. („двадесет пара"), вели да би добио дукат ! — За 50 кила крушака, ако би кила била по 10 п. д. добио би, вели : » један грош... не, већ шест гроша / (< — За пет коња, ако би сваког коња продао по 50 дуката, вели да би добио 40 дуката! — Ако би муједна крава давала сваког дана по једну оку млека, онда би му, вели он, она за месец дана дала свега шест ока! Бројати уме само до десет. Преко тога броји овим редом: „10, 11, 12, 16, 18, 19, 20, 21, 30, 60, 50, 100, 160, 80, 100, 162, 100, 50, 80, 1700, 160, сто милиуна и аедесет, 21, 22, 20, 50, 60, 80, 100, 150, сто и осамдесет милиуна... нема више да се броји !!! (( Тако он заврши своје бројање. Кад му је дато впше комада разног новца, он је овако одговарао : ћа наполеондор вели ово је дукат. Кад му је дат дукат и упоређен са нанолеоном он онда за наполеон вели: ово је динар. За динар вели ово је пола динара. За пола ди-