Полицијски гласник

322

ГШЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42

позвах сав персонал којим се у станици располагало и похитах на место несреће. У неизвесности о величини катастро®е, мени беше ужасно и мучаше ме само време које ми требаше да најбрже стигнем на то место. Дугачка, тавна пруга, обасјана суморном белом и црвеном светлошћу по којег Фењера, беше нам пут. Кад бејасмо близу места и бура за тренут попусти, језа нас прође, чувши внку и заиомагање.... »Право чудо (( , рапортова влакођа, изишавши пред нас, блед од страха и дркћући гласом, »машина и вагон за пртљаг излетели су из колосека, три вагона прилично су оштеКена, од службеног особља само машинист и ложач, а од путника тројица су лако рањени.® »Како се догодила несрећа? 11 Једна стена, вероватно услед непогоде, отиснула се с брда близу стражаре бр. 96, и пала између ншна. Кћи стражарева, баш пред сам пролазак воза, дошла је на колосек, да уклони .камен. Машинист примети опасност, даде знак на узбуну и пуну контра-пару. Но већ је било доцкан, несрећа се могла само умалити, а не и спречити. »А, зар Терезина, кћи железничког чувара?" „Ено је где још лежи под локомотивом, размрскана... Сиротица, узалуд~'се. жртвовала!« Има ли ту још шта да се двоуми? * * * Жртвовала се?! — Црни гроб несретње девојке покрива загонетну тајну. -» ЗЛОЧИН 1УД0ГА ИСТИИИТИ ДОГАВАЈ Да ли да вам описујем какав је живот и какви су људи у Доњој Буковици? Ако сте макар једном били у неком селу нашем, можете лако представити себи и живот у Доњој Буковици, јер он се у многоме не разликује од живота у другим селима. И у Доњој Буковици, као и у свима другим селима, има људи свакојаких: има и добрих и рђавих, и вредних и сиро гних... А већ, наравно, Доња Буковица, и ако има цркву није без механе. Пре би могла бити без цркве, но без механе. И тако дешава се и у Доњој Буковици, да док једни раде други »благују®. Једни су на послу, а други, којима посао није прирастао за срце, беспосличе у сеоској механи, »чешљају карте« и ћаскају о које чему. Од неког доба поче долазлти у механу и Ненад Перић, кога пре ниси могао намолити да се сврне у њу. Ненад је сиромах но ипак свој домаћин. Има негнто веома мало имањца, али је вредан и штедл^ив, те не трпи никакву оскудицу. Цело село држи о љему да је добар човек, а већ свак верује у то, да је он на правди Бога страдао, кад га оно осудише на робију због паљевине. И он је био некад човек веселе парави. Али од кад се из затвора вратио, постао је ћутљив, замишљен, озбиљан. Колико је год могао, избегавао је људе и разговор са њима. Већ и за то ваљда није досле долазио у механу. С тога се сви редовни гости доњо-буковичке механе не могаху довољно иачудити од куд сад наједанпут то учестапо долажење Ненадово у механу ? Душе ваља, он је и сад био онако исто тих, миран, ћутљив и невесео као и пређе, чак ако хоћете и невеселији и замишљенији, али тек тражио је људе; тражио је вреву и галаму, што је пре избегавао. Сваку пошалицу и причу понеког сеоског преклапала или чапкуна нратио је живим интересовањем. А ако би се повео говор о парама, о богаствима и о злату богаташа, или би се причало што год о »благу Цара Радована®, Ненад би си налактио на обе руке и такве би говоре слушао нетремице. Исто га је тако заносило и оиијало ако се што причало о бојевима, о ратовима. У сласт је слушао и готово сваку реч гутао, кад је причано што о Косову Пољу и о српској погибији на њему... Гости механски примећаваху да је Некад очито сваким даном све невеселији и туробннји.

Постаде и расејан и забораван. Није била једна прилика, кад тек чујеш механџију где виче: — Хеј, Ненаде! А што заборави, човече, мотику? Куда ћеш без ње у поље? Једном је заборавио и шешир свој на столу механском, те се с пола пута вратио гологлав, да га узме. Чисто га беше стид од људи са толике заборавности своје... Такав је био у механи и с људима. А код куће своје поста од неког доба сасвим несносан. Ништа му није по вољи. Свачему нешто манише и замера. Са женом својом Пелагијом, коју је јако волео и коју није никад злостављао, као што би то радили многе комшије његове са женама својим •— у последње време једнако се нешто кошкао. Све јој је нешто пребацивао, од ње нешто истраживао и почесто је грдио. И на децу, коју је волео изнад свега, све се нешто осецао и ретко их је кад лепо и погледао. Сви су видели промену. Жена је чак поиздаље и слутила шта ће бити то, али није могла опредељено рећи, да та промена долази отуд, одакле је она слути... Једне вечери баш се Ненад љуто завади са својом женом око неких пара. Деца полегала, испод губера вире и са страхом слушају говор очев, који спомиње такве суме злата, за какве нису никад чула. Пелагија кад год би изишла у двориште, дубоко би уздахнула, па би прекрстив се, прошапутала: — Добри Воже, шта је ово с мојим човеком? Је ли он при себи кад говори овако — буди Бог с нама?! Тешко мени ако буде он нешто... Реч јој изумре на уснама и она не смеде довршити, што рећи хтеде. * * * * Протекоше неколико недеља и злп живот између Ненада и Пелагије постајаше све гори. Сирота жена хтеде већ да затражи иомоћ власти, да је заштити, али јој зла коб не даде да то учини. Једнога јутра баш кад се спремила беше, да утекне од куће и да допадне до општинске власти, срески начелник среза в... доби од општине буковичке овакав извештај : »Ненад Перић овд. јутрос, око 6 сати, убио је секиром своју жену Пелагију. Зликовац је ухваћен и притворен.« Среска власт изаслала је одмах свога чиновника да учини увиђај на месту извршеног злочина. Писар срески, који је дошао да изврши увиђај, у разговору са сељанима дознаде., да је некад веома лепо живео са својом женом и да је за њих потпуно неразумљиво шта гаје могло лавести на ово злочино дело. У разговору са људима стиже писар са општинским иредставницима кући Ненадовој. Призор, који се указа пред њима, беше страшан. Једна жена, располућене главе лежи у крви својој, а око ње цвиле и пиште здрсрећна сирочад њезина... Језа нас подилази и кад помислимб само на тај језиви и тужпи иризор. * ^ * Увиђај је учињен и злочинац је спроведен у притвор среске канцеларије. Ненад је, кад су га спроводили, целим путем ћутао, али је главу држао право у вис, не обарајући свој поглед пред људма у земљу. Кротак и ћутљив је остао и у притвору. Мирно је сиосио сва заједања, све прекоре, све грдње и увреде, којима су га обасипали срески служитељи. У притвору је преноћио. Али се за ту једну ноћ знатно изменио. Иследник, коме је речено, да је то један кротак човек, чисто се трже, кад виде пред собом Ненада, мрачна погледа и накострешене косе. — Зар ово миран и кротак човек, — помисли у себи а поглед му као у крвожедиог звера? Иследник једва се мога отргнути од непријатних осећања, која га обузеше, кад виде подивљали ичглед Ненадов.