Полицијски гласник

т

П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 42

јер је цео њен дуг износио три милиона Франака. Она је отишла у Петроград, али њени повериоци порадише, те је тамо затворе, али се она разболи, те на кратко време после затварања умре од некакве опасне болестн. Наравно, све оно, што је она износила као поруџбине за руски двор, било је лажно, као рредност помепутих костима, јер на пример онај „огртач руске царице«, за који је она казала, да вреди 150.000 Франака, није ништа друго, до позоришни огргач, који је могао највише коштати 2000 Франака! Код великих варалица веома је омиљено појављивање у маски побожног или Филантропског лица. Доброћудни Парижанин веома је издашан, а особито је лаке руке, кад се што тиче религиозне или добротворне иомоћи, те то варалице веома често изигравају на најподлије начине. У Паризу су пре неколико година гроф Фосе де Меријел и његова ро^ака гроФица Адријена де Павили скупљали добровољне прилоге за сиротињу и подигли су у предграђу Јавел преноћишта за 100 људи и 50 жена. Оии су умели да заинтересују за своје планове кнегиње: Бурбон, Баганца, Роан, Шимај и друге даме старе аристократије, издавали су месечни часопис са литерарпим и вештачким прилошцима најугледнијих писаца и сликара, а за све то давао им се новац и капом и шаком. То је текло тако неко извеспо време, док јецнога јутра не ухапси полиција обоје — »он 1< је био обичан закупник шатри на годишњим вашарима у околини Париза, а »она« је била дотле вештакиња у јахању коња. Они су скупили лепу сумицу новаца, па су чак купили и један плац, на коме су имали намеру да дигну вилу. Али то им се изјаловило, но ипак привремено, јер за такве људе има увек новаца на париским улицама ! Варању много служи сујета самих Француза, да се на прпмер поносе племићском титулом, или да им груди краси какав орден, или да им дућане красе дипломе или медаље; трговина са племићским крунама, орденима, титулама и дипломама има доста, и поред тих трговаца егзистују више веома распрострањених института, који — разуме се за добре паре — веома много племићских лоза — нових, на своју руку, састављају, праве нове ритере, даље, којц израђују разна наименовања, и деле дипломе и медаље. Како су ова лукавства већином позната, лажљивци се опет умеју довити, те да дођу до новаца. Још за живота председника Карнота умела се једна варалица срамно послужити његовим именом. Једнога дана доби Карно писмо од једног кмета неког омањег места, и то ове садржине: »Господине Председниче! Ја сам и сувише ночаствован послатом ми дипломом, којом се постављам за почасног управника наше варошице, и много вам пута хвала за то; али на жалост немам средстава, да вам пошаљем тражену суму 5'/ 2 динара за диплому, те вас с тога молим, да ме ослободите те таксе«. Господин Карно, који није ништа ни слутио о каквој дипломи, нареди одмах истрагу; а резултат је истраге био тај, да је један индустријалац слао такве дигшоме неколиким већ Француским општинарима, у којима се наводе све заслуге дотичнога, на је ту и потпис Председника Републике и министра унутрашњих дела, као и самога тога индустријалца, као шеФа »Комитета за дипломе сећања;® у писмима им се тражило, да у року од три дана пошаљу повуком а'/ г динара. Многи општинари послали су тражени новац, и били су особито горди, јер им је собу украшавала врло лепа »Диплома признања Председника Републике ! с< У Паризу има стотинама »агентура«, које, често под именом какве обичне радње — Давање зајма на залоге, Завод за кредит, Завод за посредовање за разна места, Завод за разна обавештења, Приватиа полиција, Комисиона или Шпедитерска радња и т. д. — изводе највеће швиндлераје; најоригиналнија од ових јесте бесумње »Агентура за лопове <( , која поередује између покрађенога и лопова! Ако се деси у Паризу каква велика крађа, на ири том нестане заплењеноме и каквих светских иапира, који се тешко могу купити од лопова, онда лопови одлазе одмах у Енглеску, где имају својих »комисионара« — може се већ замислити, како су то часни људи — и ови се обраћају париским агентима, те се тек тада ступа у преговоре са покрађеним, да му се врате папири, разуме се, за врло велику награду; често се та понуда радо прима, јер на тај начи покрађени добија бар известан део свога покрађеног имања, а агентура »цвета® не може боље бити. —

Варалице умеју такође да употребе у своју корист манију Француза, да шпекулирају и да што пре стекну »ренту®. У том погледу нема ничега необичпог и невероватног што какве будале не би могле да схвате и не верују. Они дају радо своје тешко зарађене паре свуда, само да би добили што већи интерес; а. разуме се, дају и државне папире. И, наравно, ствар се мора најзад обелоданити, али то су те племените Финанцијске варалице знале врло добро у иапред. Минерално масло, припитоМљавање зечева на основу нових искустава, Фластер, који се.справља из отпадака од корита за млеко, вађење соли из Сибира — ето, глупаци само траже прилике, да упадну у овакве и сличне преваре. Имати идеју и спремити се за њу, то је главна ствар, а остало се већ лако налази, тим пре. ако им и штампа буде на руци, а и то често бива! Као пример лакомислености и присебности може нам послужити ова историјца: Једном великом париском поседнику дође један познати иншењер, и исприча овоме, како у Шпанији има изврсан сребрни рудник, који би радо претворио у имаовину акционарског друштва и да за то потребује потпору тога Финансијера. »Као капитал«, додаде он још, »могу бити довољни 25 милиона Франака. Мина се налази у Шпанији у Ренони ; она се може црпсти читаво столеће и све ће акционаре обогатити — ево овде иредлога, планова, и нацрта, што вам осигурава сваку гарантију". — »То ми је са свим -свеједно«, одговори Финансијер, »допустите ми само једно питање: провинција, у којој је ваш рудник постоји ли у опште ?" (СВРШИЋЕ СН) ИЗ П0ЖЦИЈСК0Г АЛБУМА. Стојан Стојановик — Фујор. (СВРШЕТАК) Како су румунска села Фламнда и Жијану Маре веома близу једио до другога и како је Фујор тако често превозио свога господина и госпођу код г. Ђорђа Стојичана, регистратора среског у Жијану Маре, а опет овога и госпођу му такође често у Фламнду, то се добро и потанко упознао са целим распоредом кућним у дому г. Стојичана. Једнога дана возаше Фујор на каруцама госпођу Марицу, жену г. Стојичана. Г-ђа Стојичану је лепа женица и богато одевена. Фујор се од часа на час освртао и гледао те у лепу жену, те у две ниске цесарских дуката, које јој висаху о врату. У његовој зликовачкој души разбуктала се убрзо страсна пожуда' ; уа туђим благом : и за туђом женом и за њеним сјајним златним нпскама дуката.... Али кратак пут између та два румунска суседна села не беше погодан за то, да се изврши какво разбојништво. А уз то саобраћај је на томе путу тако жив, да се ништа не би могло непримећено урадити. Па онда није Фујор ни луд, да учини на тај начин зло дело, да се одмах по извршењу његовом дозна да га је ов учинио. Онда би одмах био ухваћен. За то је извршење своје намере одложио за бољу, згоднију и повољнију прилику, а распламтелу страст своју за тај мах стишао је и угушио у себи... Саме околности ишле су на руку томе, да Фујор убрзо, на непуна два месеца после тога, изврши свој зликовачки план. Село Фламнда, где је био Фујор у служби, лежи близу Дунава, дакле, на самој граници Румуније. Наши Крајинци често прелазе у румунска погранична места, те је Фујор био у опасности, да може бити проказан. За то се реши да напусти службу и да се повуче или дубље у Румунију или да иређе у Бугарску. То је ускоро иучинио; побегао је од свога господина и склонио се негде испред очију својих нознаника из Србпје. То је лако могао учинити, јер таст његов родом је из Румуније, па је Стојапова жена имала много сродника у Румунији, који су му радо дали склоништа. Фујора неста, дакле, за неко време... * X * И у Фламнди и у Жијану Маре заборавили су већ одавпа па одбеглог слугу „Ст'нгу (< (како су у Румунији звали Фујора)