Полицијски гласник

ВРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

325

а и на саму ону непријатност, на коју се беше г-ђа Марица жалила своме мужу, кад ју је Фујор оно целим путем Фиксирао и — гутао очима... Ове се то заборавило, као да никад није ни било. Беше октобар*) месец, кад се, као што знамо, весма брзо смркава. У кући г. Стојичана пема никог, осим домаКина и њиховог старог и верног слуге Гице. Домаћини седе за трпезом и вечерају. Пун је сто разне ђаконије. јер тек што се село за вечеру. Нема више од 7 и по сати. Наједанпут, сасвим неочекивано и неопажено груну у триезарију три наоружана човека. Први међу њима Фујор са запетим револвером и голим јатаганом у руци, а за њим још двојица — два нагарављена лупежа. Домаћинима се следи крв у жилама. Стојичану намах појми сву страхоту ситуације, у којој се сад валажаше. Фујор нареди својим помагачима, да вежу домаћине, што би одмах и извршено. То учинише после и са слугом. И кад то учинише, онда се обрте Фујор везанима, па им рече: —• Ако само један глас пустите, бићете овим јатаганом исечени... Будете ли послушни и дате ли нам што тражимо, ништа вам урадити нећемо. Слугу Ђорђа (Гицу) увео је у собу некакав трећи друг Фујоров, који је такође био нагарављен. Пошто су лупежи све троје живих укућана везали, сели су за трпезу и халапљиво пождрали све, што је било ту и што се у кући могло наћи за јело. Фујор је сам собом силазио неколико иута у подрум и довлачио отуд вино. Наједоше се добро, а напише се још боље... И тако што би још могло бити неког човечанског осећања у душама њиховим — алкохол је и то мало збрисао. — Дајте накит и новац ! — заповеди Фујор. — Даћемо вам све, само нас одрешите — одговара несрећни домаћин. — Казујте где су кључеви, па ћемо сами узети, што нам треба — одговара разбојник Фујор. И сиромах г. Отојичану шта ће друго него каза где су кључеви, где су новци, где је накит, не би ли разбојнике умилостивио, да му бар живот опросте. Претурише све и нађоше сав накит и све новце. Све на све до 1600 динара вредности. Тад се повукоше на договор у предсобље. Чичу, служитеља Ђурђа, изведоше напоље, и кад овај хтеде викати за помоћ — посекоше га. У соби, где је била мртва тишина, чуло се све шта је на пољу урађено и г. Стојичану молио је Бога, да га мимоиђе судба, која је снашла његовог верног слугу Ђорђа. Што је молио, није измолио. Њега је снашло нешто грђе и од саме смрти. Разбојници Фујор и Миленко вратише се у собу. И обојица на очиглед домаћинову нанеше му најгрђу срамоту његовом имену, и кући његовој. И то тим нељудима, тим зверовима не беше доволшо. Фујор и његов друг потегоше и завитлаше својим јатаганима више глава несрећних жртава те исекоше по врату и мужа и осрамоћену жену. Крв је шикљала до таваница.... и поирскала је оба разбојника. И муж и жена тако искасапљени, иадоше на тле, и изгледаху као да су са животом свршили. „Мртви су с< — помислише разбојниции, иосле ових страшних и гнусних недела својих, одоше из куће. Чим су се удалили њихови кораци, г. Стојичану дође к себи, ослободи се својих веза, ослободи и жепу, и онда повика за помоћ. Дођоше комшије, дозваше и лекара, те се липтање крви заустави, ране се превише и срећно, правим чудом Бошјим. спасе се живот ових многопострадалих супружника. * * * После овог разбојништва Фујор је пребегао у Бугарску и настанио се у Лом Паланци.

Одмах сутру дан ухваћен је један од саучесника његових, некакав Петар Мусић*) који је цело дело признао пред румуиским судом и који је услед тога осуђен на доживотну робију и теретан рад у солским рудницима, јер у Румунији смртне казне нема. Али ова казна, на коју је Петар осуђен, тежа је и од саме смрти... И Фујор је, на основу признања Петровог, осуђен румуиским судом Гп сопШтаНат на вечну робију. Међутим наше власти дознаду за његово бављење у Лом Паланци, затраже га од бугарских власти и ове га издаду. Фујора спроведоше у Кладово. Ту је лежао у прнтвору неких девет месеци, али истрага није ни довршена, а он је уграбио згоду те је утекао, заједно са другом својим Миленком, који је још и данас у бегству. Склонио се у Јасикову, у кући Стана Мијајловића свога рођака. Ту је испод кревета ископана једна рупа, у коју би се Фујор на случај претреса куће могао увући и склонити испред очију потере. Али седећи ту у кући Становој, он се спремао за нова разбојништва ; за то је набављао оружје и муницију. Он би једног дана доиста и отпочео да врши своја нова недела, да га потера, коју је предводио сам окружни начелик г. Мијајло Ковачевић, није у томе омела: ухватила га и суду спровела. И нашла га је скривена баш у оној рупи испод кревета. На суду је Фујор све порицао, и ако му је читана пресуда румунског суда, по којој је Петар све прнзнао и Фујора као главног кривца означавао и ако је, поврх свега и сам г. Стојичану лично дошао на претрес и на суочењу испричао Фујору у брк сва његова недела, Фујор је и после тога дрско и упорно порицао. . Но суд га је наш на основу непобитних доказа ипак сасвим праведно осудио на двадесет година робије у тешком окову, јер га на смрт није могао осудити с тога, што у Румунији, где је он разбојништво извршио, нема смртне казне. * * * Тражили смо прилике, да видимо тог звера-зликовца, који је у толико опаснији, у колико је препреденији, смотренији и лукавији. И дата нам је прилика. За њу имамо да захвалимо г. Јевђи Марковићу, управнику казненог завода, који је дао извести пред нас Фујора. Фујор је висока раста, сув, али крупних костију. Витак је, лак, окретан и живахан. Очи су му мале, живе, мало упале. У лику је црномањаст. Има један или два кварна, начета иредња зуба. Није ружан. Кад говори око усана му лебди један јако подозрив осмех. У онште на ирви мах чини пријатан утисак на човека. Кад смо упитали о разбојништву и Шијану Маре, он је се насмејао иронички. хотећи тиме да покаже своје сажаљење, што још и у тако што можемо веровати! У говору је одсечаи и јасан. Брзо схвата оно о чему је упитан и у својим одговорима вешто избегава све, што би могло, макар и сад после осуде његове да личи на какво признање. Пориче све. Једино признаје да је правио и протурао лажне новце. Нада се, и то нам је отворено казао да ће после 7—8 годнна изићи из затвора. Међутим ми смо мишљења да оваког опасног и окорелог зликовца не би требало пустити ни једног сата раније, него онда кад издржи свих двадесет година робије. А дотле ваља га добро чувати. За то је и спроведен из нишког казамата у Београдски, што се држи да је овде на сигурнијем месту. И доиста овде у београдском казамату строго се чува. С.

П 0 Т Е Р А. Густав Холсингер, бив. благајник будимпештанског осигуравајућег друштва „Мушуал", проневерио је 27. тек. мца 15.600 Форината друштвеног новца и побегао. Он је родом из Столног Београда (СекешФехервара) у Угарској, има 24 год., по народности је Јеврејин, висок је 166 —167 см., сувоњав је,

*) Октобар 1 895. годиие.

*) Родом из кључког среза.