Полицијски гласник

370

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48

— Ура! Ура! Освета је била потпуна. Тишина ! Врата се отварају и уЈ ете млада, лепа девојка. Готово дете, мила и чиста као љиљ ш. — Милост ! Како тај слаби гласак надвиси урлике бесомучника ? Редови се отворише. Жртва со скиде са ужета. Једна реч била је довољна. — Ура! и овога пута. — Ура! за невиност кнја укроћава злочин. Девојка иде несрећникЈ са осмејком једнога анђела, са осмејком опроштаја, са осмејком благодарности. Светло јој је лице од радости, и својим слабим ручицама дреши кобну замку. — Воде, молим вас, гонори она. Сто осуђеника лете да ј.) послушају. Ко носи воду у суду, ко у рукама. Камо тигрова који су хтели да загасе своју мржњу крвљу жртвином ? Педесетар се лагано повраћа: — Он дише, госпођице. — Отвара очи. — Спасен је. Сви су срећни. Ура! Осмејак девојчин био је залога опроштаја који су кривци добили. Венац од зимзелена подсећа сг.аки дан несрећнике у Великој Рокети да је милост божја неизмерна. То је легенда.

Ево шта се дешавало ва Цветп 1884. »Адвокат« је одиста био најмллђи осуђеник, и он је требао да намести венац. Дан се приОлижавао, и »Адвокат« је био пресрећан. Устао је први. Мора да се чега док се служба сврши. Свештеник говори о венцу од зимзелена који се види у свакој кући. Слика породице јавља се пре, ^ очима несрећника. Они виде прошлост, са детињским радосгима, са светим осећајима, са надама на будућност. М81јка, озбиљна и нежна, показује им прстом пут којим треба да иду. Ах ! Зашто нису слушали те савете ? И сваки осуђеник добија ио једну гранчицу зимзелена, оставља је у своју ћелију, и чува је. То му је слика оног, другог , срећног живота; то му је слика породице, коју ће једнога дана опет видети.

Сви су изашли из к.-'пеле. Жељени часак дошао је. »Адв.жат« држи у руци венац. Као детлић вере се уз глатки и висаки дирек, и ено га на гвозденом врху где ставл а нови венац. Одатле баца поносите погледе на гомилу под н име. Сада је на врхунцу својих жеља. Јадан младић! Јадне матере! Стс гните на груди ваше дете које сте на свет донеле. Будите му одбрана ! Водите га правим путем,јер — ко зна? — можда ће м^ло створен.е које ви дојите кроз неколико година пузатп се уз дирек у Великој Рокети и закачињати на њ венац о ( зимзелена. Ко зна, да неће те исте очи које на вас тако љупко и невино гледе доцније са врха тога дирека поносито глодатн на осуђени^е и чуваре. Јадне матере!

»Адвокат® је сишао. Дељење мнлостиње почиње. Новац је подељен међу осућеницима. Дан је на изм.мку. Ветар тресе : елени венац на дувару. Ноћ.

Идуће годиге, ставиће други венац. И тада ће свима пасти на ум „Адвокат' 1 . После тога венца опет други!

Затим, заборав !...

&с1а1е одпг врегапга !...

РЕТКО УБИ0ТВ0 — ИСТИИИТ ДОГАЂАЈ (свршетак) * — Је си ли вера? —■ упита прва женска. — Вера, — одговори друга. — Онда само одважно . . . — На све сам готова. ■— Ником ни речце! — Не бригај ; дош'о му је довде! — и показа руком подгрлац. — А како тек мени!... Ти стој с те, а ја ћу с ове стране врата; мој Јован (дечак од 16 година) стоји уза-ме — твој Милош (вршњак првога) уза-те — добро је; деца спавају... Чим га опазите, будите спремни — ја ћу прво у чело а ви докусурите... Ако не падне одмах, склептаћемо га сви и исећи.

— Неко лупа ! — рече Милош. Ослушнуше. . . — И пева, дадо, — рече Јован. — Пијан је — додаде Милош. — Пст... он је ... — шану Јованова мати ...

Сви бејаху готови као запете пушке . . . У соби, земљом патосаној, догореваше у једном углу, на плеханој пећи, лојана свећа, која већ отпоче пуцкарати у знак да броји последње часове ... Сем тога и убрзанога дисања жена и дечака, који не могоше а да не дрхте — у соби и кујни владаше гробна тишина. — Мене је страх', нано — шану Милош. _ — КЈшуј, или ћу ти размрскати главу, како ми се смркло • пред очима! — дошану му жена, која беше с иротивне стране. Ај-хај Бозке дај Ид' девојку Или рај —• певаше прилика улазећи у неосветљену кујну... Певушећи и посрћући ступи на праг собе, коју једва осветљаваше лојаница. . Врата између собе и кујне бејаху мало отшкринута. Пијани одгурну јако врата, те се ова широм отворише, али у тај мах ушица велике секире целива његово чело. Лојаница се угаси... Сељанка беше добро развијена, те је један ударац ове бесвесне жене био довољан да ударенога сруши на под... Он паде главом у собу а ногама у кујну ; средина тела — појас — лежаше на прагу... —■ Разгрћи ватру — викну жена, која прва удари, па похита и скиде пепео са жара, који лежаше под оџаком на „огњигпту.® За то време друга жана и дечаци хитро »докусурише« убиство тако, да ударени не имаше времена ни гласка да пусти. Одједном трже се Јован изненадно и викну: —■ Јаој, бајо*; црни бајо, шта учинисмо с тобом! — Ћут'! — Запрети му Милош, — или ћемо и тебе тако ! — И онај умуче. Убијце загледаше своју жртву, али јој се лице не могаше распознати... Беше све изубијано и у крви... — Па то није наш баја! — викну Јован и побеже у угао. — Куку црна — додаде мати Јоваиова — та да ли је ово Обрен или браца-Диша (брат Обренов, који је по лику и оделу сличан са Обреном.) — Куку мени! — прогунђа друга жена.

* оче