Полицијски гласник

410

ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 53

основано, с тога што је овде престао бити случај меничног нотраживања, за која општински судови нису надпежни по § 6 грађ. судског поступка, пошто је овај менични дуг, решењем трговачког суда прешао и постао, као дуг по »осудном решењу 1С и зато је суд по истом требао одобрити забрану на кретност дужникову. Даље је навео да решење није правилно ни с тога, што се у разлозима суда наводи, да је забрана једном стављена од стране трг. суда, по томе што је полиц. власти писано за извршење, међутим трговачки суд овим није ставио забрану, већ је по званичној дужности писао полицијској власти, да његово решење изврши, а то није једно исто. Ђорђе М. Ђорђевић, председник општине Камендолске који је се изјаснио, да је са оних истих разлога које и први наводи, донето решење по овој забрани неправилно и незаконито, с тим додатком да је се суд при оцени за решавање требао придржавати § 398 грађ. поступка пошто је молилац испунио услсше који се за тражење забране траже. Живојин И. Николић, писар општ. камендолске изјаснио је се да је решење о одбијеној забрани незаконито, наводећи разлоге оне исте које су навели и прва двојица. Блажа П. Пилетић писар општ. умске изјаснио је се да је решење о одбијеној забрани нротивузаконито из разлога •као и остали. Вукашин Гркајац, писар општ. рашке изјаснио је се да је решење неправилно и незаконо, са истих разлога као и остали, но додајући још и то, да је са обзиром на размак времена од 20 августа па до 30 новембра, као дана осуде прв. трг. суда, наступила за повериоца опасност за наплату дуга, јер забрана могла је бити од стране нолиц. власти и неизвршена, а поверкоцу мора се на основу закона оставити одушка за тражење наплате од дужника свима законитим средствима. _ Никола Каменовић, писар општине рабровске, који је се изјаснио, да је решење о одбијеној забрани правилно и законито, усвајајући разлоге изнете у поменутом решењу, држећи се и тога, да би се забрана могла по извршном решењу трг. суда одобрити, да није већ једна забрана код трговачког суда по меници одобрена. Јаков Л. Јаковљевић, писар општ. белопоточке изјаснио је се, да је решење о одбијеној забрани правилно и на закону основано, с тога, што је Марко тражио и добао обезбеђење код трг. суда а преко надлежне полиц. власти; и што исти не подноси доказа о томе, да се није могао од дужника код исте надлежне власти наплатити из одобрене обезбеде. Ми у место одговора, који је од ових писара правилно ствар схватио износимо овде разлоге судије првостепеног суда, који је по жалби потражиоца забране противу решења, поништио решење, којим је потражилац од тражења забране одбијен. Примедбе гласе овако: »На основу § 20 грађ. поступка ништим решење тога суда од тога дана и године № јер не одговара закону са ових разлога: Кад потражилац тражи забрану подносећи доказ, да му дужник дугује извесну суму новаца, онда је суд био дужан, да оцени само, да ли стбје услови и § 398 грађ. поступка и према томе, да донесе своје решење, а не да се упушта и у оцену, да ли је молиочево решење раније обезбеђено, кад он на то није позван ни једним законим прописом." Ово нека послужи као упутство општ. писарима у сличним случајевима, пошто јћ првостепени суд — одређени судија — последња инстанција за расправу спорних питања, за општ. судове. Ипак би желели да чујемо и наше правнике како они мисле о овом конкретном случају.

НА ОЦЕВЕ СЛШГ^А ИЗ БЕОГРАДС^ОГ ЖИВОТА Оцеви !... Оцеви!... Каква слатка и пуна значења реч !... Сећате ли се тога најмилијег дана из вашег детињства?.. Сећате ли се са каквим сте грозничавим узбуђењем и нестрпљењем једва чекали да се смркне, те да крадимице, и пузећи под столом, укебате ногу очеву?... он, ђоја, препаднут и ухваћен,

нема куда, него се погађа са вама; а ви, као прави душмани, не попуштате шале; док се најзад не одреши кеса очева А како је тек вама, добри оцеви, тог радосног дана, који се сваке године понавља као и пролеће, те вас оживљава и крепи новим животом?... Знате ли, како те вечери, иначе строги и озбиљни, чисто смешни изгледате, кубурећи и мучећи се, да до свечаног тренутка скријете све оне иоклоне, који су често обилати и гломазни?! Ах златно доба детињства, кратко ли си!... И данас су оцеви. И данас ће деца и оцеви да се радују а шта ће она деца без оца и мајке а шта ће они оцеви, који немају чиме обрадоватЦ своју дечицу...? I. На удици Господин Милан, пресретни муж, који се пре пет година оженио својом Анђелијом реишо се да прослави прве оцеве који наступају, мислећи да им је синчић већ довољно поодрастао, те да може макар нешто осетити од оне радости, која се зове »оцеви -11 Још на недељу дана раније радовао се он као мало дете првим »Оцевима® које доживљује. Његова добра Анђелија, оличена благост и доброта, као што је и сам био, •— подсмевала му се у шапи, што се толико радује и говорила му, како се чисто подетињио; међу тим, у самој ствари, она се више радовала. А он, сав сретан, одговарао јој је, да се за то толико радује, што се радује и за себе и за њиховога малог Сашу, који је још тако мали, да и не уме довољно да се радује!... А Анђелија ?... она је само тонула у његовом погледу, и од веље радости и љубави, обасипала је врелим пољупцима час свога Милана час Сашу. У Милану и Анђелији оличена је права супружанска љубав и слога. Освануо је и тај жељно очекивани дан! Милан се тога дана осећао много друкчије, него иначе. Ни један му посао није ишао од руке као други пут; све му је нешто сметало ; нарочито га је мучило дуго време и често је помишљао на први сумрак. То му чак у неколико није било право, јер се и њему учинило да се подетињио, као што каже његова Анђелија. А шта је за то време радила Анђелија? А шта је могла друго радити, до оно што и Милан, кад су они израз једно другога: она је, осим радовања, као домаћица учинила своје. Собу за ручавање претворила је у прави рај ! Милан кад дође, неће је познати. На столу се све цаклило : не зна 'Ш шта је лепше, да ли они судови као сунце сјајни, или онај чаршав што се бели као планински снег. Што је год било свећњака и лампи запалила је. Соба је сва блистала у чаробној светлости и у њој — понајвише мали Саша... Смркло се... Улице београдске престонице необичио су оживеле. Могло би се готово рећи да је настало једно ираво гурање и мување... А о дућанима и продавницама да и не говоримо... ту је као на причешћу. Све се дало на посао: газде, калфе и шегрти хитро служе, али не могу лако да услуже, и ако је дан раније све унапред спремљено, завијено у кесе и Фишеке и одмерено на киле и пола киле, те да се само не би дангубило, па опет се чује гунђање нестрпљивих муштерија, што тако дуго чекају. Тако је у бакалницама, а у другим продавницама још је горе, јер ту се оиет ваздан бира, пробира и зановета док се што год пазари. У једној од највећих б ских бакалница, био је међу осталим муштеријама и Милан. Немилице трпао је све могуће слаткише и ђаконије у корпу, коју је* служавка због тежине једва већ дрзкала, да је била већа корпа не би је могла однети кући! Излазећи из дућана, господин Милан спотаче се, тако рећи, на самим вратима о једног дерана. На пољу беше страшан мраз са маглом; није се видело честито ни на десет корака ; светлост из Фењера једва продираше кроз густу маглу. Господин Милан се осврте и нрема светлости која долажаше из дућана угледа пред собом једног дерана у самим ритама. Он скакуташе с ноге на ногу и церекаше се, дувајући час по у прсте. Кроз поцепан шешир