Полицијски гласник

416

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 54

Попа је редовно раздавао милостињу. Јаков је уживао некакву нарочиту милост његову. То су видели остали просјаци, али нико није роптао; чинило се свима да је то некако у реду, да је то право и да друкше не може ни бити. И вазда би га попа благим гласом ословио: — Јакове,. шта радиш ? -— Хвала Богу, оче — одговорио би он тужним гласом. * * * Једнога дана, баш кад је снег вејао, изненадише се сви, а највише попа Лазар: Јакова не сјнзше на његовом месту. Некако необично свима. Сви беху научили да га виде наслоњена уза зид црквени, да се загледају у његове плаве очи и да епусте милостињу у његову дрхтаву руку. И попа стаде распитивати за њ. Кад сазнаде где седи, он се крену његовом стану. „Можда је, веселник, на самрти. Треба неко да се нађе око њега. А можда има нешто и на души: треба да сам уза њ' — мислио је попа путем. Нађе му стан'. Беше то један куКерак на крај варошице, обурван, готово срушен. Попа уђе унутра и закуца на собним вратима, па их лагано отвори и уђе. Ушавши унутра стаде запрепашКен. Није га запрепастила спротиња и немаштина, јер се и надао да ће то у овом кућерку наћи; али га запрепасти неколико раскошних предмета што виде у овој избици. Златан часовник висио је изнад постеље Јаковљеве; према њему на другом зиду висиле су у скупоценим, златним оквирима две слике, застрвене густим, црним велом ; виже постеље, на једном маленом столу, стајаше малена статуа Христова од слонове кости — ремек уметности; у једном углу на наелоњачи, дамаском свилом превученој, стојаше молитвеник богато украшен, са масивним сребрним копчама. Ове раскошне ствари падаху у очи тим пре, што све остало није вредило ништа. Видећи свештеника болесник се придиже у постељи. Попа се брзо прибра па рече : — Шта! Ти си дакле болестан. — Јесте, оче. — Мислио сам чим те нема, и зато дођох да те обиђем. Слуга Божји сме заборавити само срећне, али невољнике никад! Желиш ли што ? — Ништа, оче. Смрт је ту. Донесе ми је старост и немоћ.... Само још.... Ту застаде и обори главу. — Шта, Јакове, шта би још желео ? Да ниси гладан? — Не, оче. — Да немаш што на души? Он потврди главом. — А шта имаш ? Кажи, па да се заједно помолимо оцу небесвом, нека ти скине терет с душе. Он одмахну главом. — Шта ? — Меми се не може помоћи — рече готово шапатом. — Не говори тако, Јакове. Господ прашта. —- Прапгга, али не злочинцима — рече Јаков гласније и диже главу. — Не хули на Бога! "Сумњатп у милост његову већи је грех од злочинства! Јакову засјаше очи. Испрекидано дишући он се подиже у кревету и загледа се у благо лице свештениково. — Ама не може, оче! Не може!... Ја не хулим на Бога! Ја знам да га има ; ја знам да је праведан, а кад је праведан, онда ми не може опростити! — Али не знаш, несрећниче, да је и милостив и да прашта, прашта највеће грехове — рече свештеник и спусти му" руку на главу. Јаков опет клону. Поћута неколико тренутака затворених очију, па их онда отвори. Над њим стојаше свештеник као Божји посланик и смешкаше се. Онда га нрихвати за руку. — Брате! — рече — Олакшај души својој: исповеди сб. — Добро!"-—• рече Јаков.

* * * И он поче несигурним гласом, замуцкујући, своју исповест. Ја сам син једног закупника. Властела, чије је имање мој отац под закуп узео, била ми је наклоњена, те су ме као дечка узели у двор и ставили ме на службу њиховом сину. Васгштање које сам добио, мој одлични напредак у наукама наскоро изменише мој положај те место обичног слуге постанем секретар код свога господара.... Мла.д — било ми је двадесет и пет година — здрав, леп положај. неограничено поверење •—• шта сам могао више пожелети? Е, али ја сам желео ! У то време букну револуција. Ја, немириа духа, а запојен револуционим дахом из револуционарних новина, придружих се револуционарима. Моје се частољубље стидило тако ниског положаја који сам имао код свога господара. Решим се.најзад те напустим двор. Опојен оним духом мени се чинило да ми је нека неправда учињена; п ја, поред елободе и равнсправности, жудих и за неком осветом, -и ако нисам себи кадар био дати рачуна. Мој господар, међутим, као паметан човек, виде се несигуран на својим добрима, зато се хтеде с иородицом уклонити ма где, где би мање падао у очи. Напусти дакле и он двор једнога дана оставивши све што није могао за неколико даиа претворити у новац, и узевши само неке скупоцене породичне реликвије, побеже с породицом у Париз. Кренем се и ја с њима. Мој господар беше већ у списку бегунаца па су трагали за њим. Једини ја знао сам где се он с породицом склонио променивши чак и само име и начин живота, те је живео мирно, јер га нико није дирао нити на њ посумњао. Сад — помисли, оче!... Ја издам свога господара!... Рекавши то он погледа свештеника, али га овај гледаше благо... Њему дође некако чудноват тај поглед, па наставп као са неком срџбом: — Помисли! Отац, мати, четири кћери, као четири анђела, и дееетогодишњи синчић допадоше тамнице. Њихова парница дође на ред. Требало их је оптужити и осудити. Тада је довољна била једна ситница па да човеку оде глава. Јавни тужилац, што је у име државе оптуживао, беше у великој неприлици. Он немађаше ни чим да их оптужи. Тада се истаче један неваљалац, који беше посвећен и у домаће тајне, икоји најлепшим речима и најплеменитијим мислима њиховим даде сасвим други значај и смисао и обеди их као заверенике... Тај неваљалац био сам ја!.. И опет погледа у свештеника. Овај га онако исто благо гледаше. Он започе даље грозничаво : — Све их осудише на смрт... гве! Само дечка пустише; он није^био крив пред судом, као ни онп пред Богом... Тада се гомилама водило на гилотину, данас једна гомила, сутра друга. Нешто се пореметило код судија, и прође дан кад их је требало погубити, а њих не погубише. Беше се некако окренула ствар и мало је требало па да се сви ослободе. Али се нађе једно чудовиште, лакомо да се обогати њиховом заоставшином те их, као заборављене, пријави трибуналу. Његова савесност беше награђена грађанском дипломом, а пресуда, над невинима још оног вечера извршена. То чудовиште био сам — ја!... Свештеникова рука, која држаше њег^ову, задрхта... Он га погледа и не виде више благог осмејка на уснама његовим. — Добио еам и награду за то, — настави он. — Три хиљаде франака и ове скупоцене предмете што их овде видите. То су ми дали, али за то узеше спокојство моје, мир мој. Запливао сам у раскалашан и развратан живот. Хтео сам предузети какав рад да бих што стекао — али све пропаде испод моје руке. Оне три хиљаде Франака одоше врло брзо ; а од свега оста ми савест која ми није давала мира ни дању ни ноћу. Дођоше године, а ја не имадох ништа, те одох у просјаке. Толике године стајах пред црквом, али не имаДох куражи никад да у њу крочим; немадох куражи да призовем Бога, кога сам пљунуо, ни веру, коју сам погазио!... Примао сам милостињу, али је не смедох трошити. Муком и глађу сам сачувао и стекао украдену суму од три хиљаде Франака, и ено је онде у ономе столу заједно с интересом. И ту је сад све: и часовник, и Христос, и молитвеник^и слике и новци — само нема моје душе, мога мира, па чак ни опроштаја на самртном часу !.. Па зарони главу у руке и проли сузе...