Полицијски гласник

.. 1 ■ \

420

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 54

као напоље. Ко ли је то могао учинити? питаше се г. Милан, и не слутећи правога кривца. У томе уђе у собу и госпођа Анђелија. Ушла је да види, што јој нема тако дуго Милана. Он јој показа руком на сто и исприча јој како је покраден. Госпођа Анђелија од страха само се спусти на столицу, лако дрхћући, а кроз главу јој прође мисао : шта ли би било од њих, да је тај лопов ушао ноћас к њима са тим великим ножем. Мало после дође к себи и захвали Провиђењу што се само на томе свршило. Још ни једно од њих двоје не слућаше правога лопова. Најзад г. Милан зовну слушкињу, не би л' му можда она знала објаснити ову крађу. Служавка уђе. -— Знаш ли да нас је ноћас неко иокрао? упита г. Милан. Служавка то до душб није знала, али се одмах сетила, јер јутрос рано кад је устала Ђурице ие беше више у кући. — Обешењак један, мени одмах није било право, чим сте га довели у кућу... — Ама шта ти то, о коме ти то говориш? прекиде је г. Милан. — Па о оном мангупу, Ђурици, кога сте неговали и частили ова три дана, као каквог милостивог господина. — Зар он ! узвикнуше обоје. —• Па ко ће други него он. Ја, истина, нисам видела, али јутрос рано кад сам устала да наложим ватру, њега не беше у кујни, а и ноћас за дуго није заспао, непрестано се мешкољио у иостељи. Тражила сам га, па га нигде нема. Ја сам знала да су ти' мангупи неваљали, али да је толико неваљао да обије господинов сто и нокраде вас који сте имали тако лепе намере с њим, то нисам мислила. Г. Милан даде знак служавци да изађе, па се онда окрете Анђелији и рече јој да се не узбуђује и не плаши. ■—■ Што је било, било... — Ништа ми друго не остаје, рече он, него да одем у полицију, и да гледам да га што пре ухватимо, док није продао накит и потрошио новац.

Полиција излази лако на крај са овим малим лоповима. Они су колико пренредени толико и наивии. Лако их је ухва•гити, и обично не бегају никуд из престонице. Готово тачно зна им се место бављења: ако су што украли, они се неко време крију по буџацима док их не мине опасност; обично се искупљају по пијацама, где краду воће и гго којој госпођи извуку кесу из џепа. По свршеној пијаци, а'кад су топли дани сунчају се као лазарини пред општинским парком, близу саме Управе вар. Београда; зими и кад је хладно, растуре се ио улицама и том ириликом гледају да украду ио коју ствар испред дућана. Ноћу спавају по туђим шупама, таванима и подрумима, а многи одгпетају целу ноћ по улицама, и готово по неколико ноћи не спавају. Неке од њих савлада сан и васпе на улици, док не наиђе на њих по који жандарм, и тада се одморе и испавају у полицији! За њих се може рећи да раде за другога, јер ако украду што од веће вредности, то им узму или измаме они већи мангупи и лопови, а њима за то даду какву ситницу. Или ако се који од њих и одважи, па покуша сам да препрода оно што је украо, одмах га ухвате, јер редак је купац који такав случај не достави првом жандарму на улици. Или, у најбољу руку, ако баш и протуре што сретно од крадених ствари, поткажу их доцније сами њихови другови полицији, чим се сиоречкају око чега. Тек како му драго, али ретко да који од ових малишана у брзо не падне шака власти, по учињеној крађи. Тако је било и са Ђурицом. Једва ако је прошло 24 сата, већ је био ухваћен. Издао га накит госпо^ин, који је иокушао сам да прода. Сутра дан отишао је поново г. Милан у нолицију, да се извести о резултату трагања за Ђурицом. Члан га прими стојећи и смешећи се, на му онда показа руком на сто, на коме лежаху новци и накит. — Као што видите, добро сте прошли и доброчинство вам је ипак награђено, рече члан, јер не само да је Ђурица ухваћен, него је нађен при њему и сав новац и накит; само је потрошио неколико динара.

— Видите, господине, продужи члан, понудивши га да седне, међу овим нашим престоничким мангупима има их још иуно, који би се могли спасти и извести на прави пут, само кад би наши »надлежни® хтели да се мало позабаве тим гштањем. Ми се у многом чему угледамо на просвећени Запад и имамо много лепих и корисних установа, које смо усвојили, и често пута хоћемо да будемо и да изгледамо просвећенији и наиреднији од самих наших учитеља, а овамо још нисмо стигли да подигнемо један »Завод за понравку«, куда би>се ови малишани за казну упућивали и одакле би извесно врло велики проценат излазио ноправљен и опасен од очевидне пропасти, која им, овако напуштенима прети. Ми смо ваљда једини од просвећених народа, који оскудева у таквом једном заводу. Са овим нашим кажњавањем и хапшењем, верујте, пе само да се ништа не постизава, но напротив, чим ирви затвор издржи овакав један малишан, он излази из њега два пута препреденији и покваренији. Полиција, расправљајући посведневно ове њихове кривице често пута долази у такву неприлику, да збиљски не зна, шта да ради. Има пуно случајева, кад- нисмо пристали ни да их казнимо, ни да их не казнимо, јер ако их казнимо, они се тек у затвору науче од оних окорелих лопова разним неваљалствима и онда шта смо постигли казном? А ако их не казнимо, они онда узимају маха и продужују стари занат. Члан застаде за тренут. Господин Милан ћуташе као заливен. Очевидно га је потресло казивање чланово. Јер ова јасна и жалосна слика, потресла би и мање осетљивог човека, а камо ли г. Милана, који је и иначе био болећива срца. После мале почивке члан настави: ■— А што је најважније и најстрашније у целој овој ствари, то је то: што је бројно стање ових наших мангупа достигло такву цифру, да се од ње мора ужаснути сваки мислен човек. Ни мање ни више, у нашој престоници има овакве напуштене деце неколико стотина ! Замислите сада, нека се од овог броја развије само двадесет њих у праве злочинце, па вам не треба црњеслике! После десет — петнаест година нашој престоници прети велика опасноот. Ове честе крађе, обијање дућана по престоници, знате ли који то врше ? То су некадањи ови малишани, који су сада порасли и усавршили се у злочиним делима а у апсанама главне пОлиције! То вам је истинска и жалосна слика ове напуштене деце. А сада шта мислите, шта ћемо са вашим Ђурицом ? —• Могу ли да му опростим, упита г. Милан. — Па лако ћемо за то, одговори члан, и нареди служитељу да .доведу Ђурицу. — Хоћу да га видим и да говорим с њим, рече члан, јер чини ми се да га не познајемо. Служитељ уведе Ђурицу, па изађе напоље, а Ђурица стојаше пред чланом, дрхћући као прут од страха. Члан га етрого и подуже посматраше, па га онда уиита. — Како се зовеш? — Ђурица — А презиме?... Ђурица слеже рамепима. — Но, а презиме? понови члан. — Не знам, одговори Ђурица. — Како не знаш ? Имаш ли родитеље ? ■— Нисам их запамтио; имам само једну тетку, но и она ме отерала од себе. — А имаш ли каквог занимања ? Ђурица ћуташе. — Немаш, дабогме. Дела да ми кажеш, јеси ли био који пут кажњен, али право да говориш, јер ако ме слажеш, биће горе по тебе. Ђурица опет ћуташе, борећи се са самим собом да ли да слаже. — Но, говори.... — Јесам једва промуца Ђурица. ■— Колико пута?... пази, право говори. Ђурица,опет поћута мало, па онда рече: — Два пута. — А зашто? — Један пут због скигње.... — А други пут?...