Полицијски гласник

422

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 54

ће да наиђе поштоноша. Ладан, сув ветар пролазио му је преко лица. Небо је било црвено, пламено црвено. Ренарде, стојећи, гологлав, гледао је пространу равницу, ливаде са десне стране, а с леве стране село, на чијим су се кућама димњаци пушили. Испод његових ногу пенила се Бриндија, о чије ће се стење за који часак размрскати. Осећао је као да се поново рађа у тој белој и ладној зори, пун снаге, пун живота. Светлост га је купала, окружавала, као нека нада. Хиљаде успомена су га обузимале, сећања на слична јутра, на срећне ловове дивљих патака по врбацима. Све што је волео, све му је падало на ум, и у његовом херкулски јаком телу поново рађало старе прохтеве. И он ће да умре? Зашто? Убиће се глупо, јер га је страх од неке сенке, страх ни од чега! Он је богат и још млад. Каква лудорија! Довољно је неко увесељење, одлажење од куће, једно путовање, па да се све заборави! Ноћас заузет другим стварима, није видео дете. Можда га неће више никад видети? Земља је велика, а будућност је дуга ! Зашго умрети ? Његов поглед лутао је по ливадама, и спази плаву тачку на стази дуж Бриндије. То је био Медерик. Ренарде поскочи, кроз цело тело прође га осећање бола, и он појури низ степенице да потражи и узме писмо од поштоноше. Мало га се тицало хоће ли га когод видети ; он је јурио кроз траву, и дође до сандучета у исто време кад и поштоноша. Човек је био затворио дрвена вратаоца и узимао бачена писма. Ренарде му рече: — Добар дан, Медериче. — Добар дан, господин-председниче. — Молим вас, Медериче, ја сам бацио у сандуче једно писмо које ми је јако потребно. Молим вас да ми га вратите. — Добро, господин-председниче, даће вам се. И поштоноша подиже очи. Пред лицем Ренардеа оста запрепашћен; председнику су образи били плави, поглед мутан, очи окружене црним круговима, упале у главу, коса разбарушена, брада израсла, кравата угужвана. Било је очевидно да није спавао. Медерик упита: »Да нисте болесни, господине председниче ? <( Овај, разумевши изненада да његово држање изгледа чудно, промуца: „Та није... та није... Само, скОчио сам из постеље да вас замолим за то писмо... Ја сам спавао .. Ви разумете?..." Неодређена сумња прође кроз дух старога војника, и понови: — Које писмо? — Оно којо ћете ми вратити. Сада Медерик поче оклевати, понашање кметово никако му није изгледало природно. Можда је у томе писму каква тајна, политичка тајна. Он је знао да Ренарде није републиканац, и да је у стању да се користи свима могућим изборним мајсторијама. Он упита: »Коме је адресовано то писмо?® — Г. Питоану, истражном судији ; ви добро знате г. Питоана, мога пријатеља. Поштоноша га потражи по хартијама и нађе га. И тада га поче загледати, обрћући га међ својим прстима, збуњен, не знајући шта да чини : или да учини озбиљну грешку у дужности или да од кмета створи себи непријатеља. Видећи његово оклевање, Ренарде покуша да му шчепа и отме писмо. Тај нагли покрет убеди Медерика да овде има нека важна тајна, и он се одлучи, пошто по то, да чини своју дужност. Он баци писмо у своју торбу, затвори је, и рече: — Не, не могу, господин-председниче. Када иде у суд, не могу. Нешто страшно дохвати се срца Ренардеа, и он поче муцати: — Али ви ме добро познајете. Ви можете чак и мој рукопис познати. Кажем вам да ми је потребна та хартија. — Не могу. — Молим вас, Медериче, ви знате, да ја нисам у стању да вас преварим, кажем вам да ми је потребно.

' — Не. Не могу. Језа гнева прође кроз напраситу душу Ренардеа. — Али, до врага, пазите се. Ви знате да код мене нема шале, и да вас могу збацити са вашега места, и то без оклевања. Најзад, ја сам председник општине, и ја вам наређујем да ми предате то писмо. Поштоноша са сталношћу одговори: »Не, не могу, господин-председниче ! с( Тада Ренарде, обезумивши се, дохвати га за мишице да му отме торбу ; али човек се одбрани једним махом, и, одмичући, подиже своју дебелу батину од зеленике. Он каза, непрестано миран: »Ох! немојте ме се ни дотаћи, господине председниче, или ћу вас млатнути. Пазите се. Ја чиним своју дужност." Осећајући се изгубљен, Ренарде нагло поста понизан, благ, мољакајући као дете када плаче: — Али молим вас, пријатељу, вратите ми то писмо, ја ћу вас наградити, даћу вам новаца, ево их, ево их; ја ћу вам дати сто Франака, разумете ли, сто Франака. Човек се окрете и пође. Ренарде је ишао за њим, једва дишући, муцајући : — Медериче, Медериче, чујте, даћу вам хиљалу Франака, разумете ли, хиљаду Франака. Овај је непрестано ишао, не одговарајући ништа. Ренарде понови: »Начинићу вас златним. Све што год хоћете... Педесет хиљада Франака... Педесет хиљада Франака за то писмо. Шта ће вама бити ако ми га дате?.. Зар нећете?.. Па лепо, сто хиљада... реците... сто хиљада Франака... разумете ли?... сто хиљада Фравака... сто хиљада Франака.® Поштоноша се окрете, тврда лица и оштра погледа: »Доста с тим, или ћу у суду рећи све што сте.ми сада говорили. (( Ренарде се заустави. Било је свршено. Више није имао наде. Окрете се и упути се својој кући, јурећи као гоњена животиња. Медерик се окрете и запрепашћен поче гледати то бегство. Ои виде кмета како уђе у своју кућу и застаде као да се нешто чудно баш морало имати да догоди. И одиста, наскоро се високи стас Ренардеа појави на врху куле Ренарове. Јурио је око плат -Форме као луд, затим дохвати мотку заставе, поче је бесно дрмати, не могући да је сломи. Затим као пливачи што скачу главачке, подигнутих руку у вис, он се баци на празан простор. Медерик му потрча у помоћ. Пролазећи кроз парк, он опази дрвосече где иду на рад. Он их дозва, вичући им шта се десидо. И они наиђоше поред зида крваво тело, а глава се размрскала о једну стену. Бриндија је окруживала ту стену, и по њеном бистром и широком плићаку на томе месту, видело се како се шири дугачак црвен млаз од помешанога мозга и крви. Т. ТРОВАЧИЦА Из »Мемоара^ Г. Горона, бив. шефа париске тајне полиције. Међу врло разноликим криминалним случајевима, које с ш имао да испитујем, свега један случај тровања имао сам за време овога бављења у тајпој полицији. Па може ли се рећи да је та врста злочпна, на сваки начин најгаднија, потпуно ишчезла и да је јавни морал учинио толико напретка, да нема више тровања ? Говорећи истину морам да изјавим, да је мојемишљење: да никад нису били многобројнији, а мање некажњени злочини те врсте, што је последица толмкога успеха науке, да човек може да отрује човека, а да се ни најтачнијим лекарским прегледом не може да констатује ни најнезнатнији траг тровања. Дакле, за откриће злочина, учињења тровањем, потребно је, ако је злочинац посвећен у најновије на) чне резултате, да слепи случај стави полицији у руке какав нео 1екивани доказ. И ја сам једним случајем пронашао »тровачицу.« Извесни »путујући« агенат, М. К..., добијао је писма на пошти код Театр Франсе, розке гев!,ап1;е и то с иниЦијалима С. Б.... Једнога дана, узимајући своју пошту зачуди се, кад виде једно мало плаво писмо, чији му рукопис беше непознат; он га брзо отвори и прочита ово: