Полицијски гласник

БРОЈ 1

ПОЛШШЈСКИ ГЛАСНИК

61

Али то није. Тако то само изгледа. Она су далеко несрећнија, њихова судбина је куд и камо немилосрднија! Она су и исто доба и средство и предмет срамне трговине, коју је измислила леност, грамзљивост и поквареност оних, којима су та деца услед зле своје судбине дата на чуваље. Та деца немају ни оца ни мајке; она и не знају шта је то мати! То су или деца, која су у својим ирвим даиима остала без оца и мајке, па предата баби, стрини или тетци на чување, или су то деца незаконитога брака, коју су њихови грешни родитељи морали да забораве, а узели их к себи људи без срца, да њима тргују... Мислите тога нема? Не верујете у то?! Зар не постоји и дан даљи на срамоту европске цивилизације у целоме свету трговина са просјацима? Зар је реткост нродаја невиности младих девојака блесастој богаштини, коју опет људи врше? Па, најзад, зар сам закон не признаје ординарпу трговину људским месом? Шта су проститутске радње?!!... Зар та деца-просјаци да имају оца, зар матер да имају, зар би она ипгла гола и боса, јадна и прљава, ио киши и блату, снегу и мећави, па м^ каква била невоља и беда, у коју су им родитељи запали! Зар би" могла мати из дана у дан да их гони на калдрму голе и босе, и да буде равнодушна, кад се они позно у ноћ врате са калдрме у кућу промрзли од зиме! Зар може мати да буде толико неосетљива према болу своје нејачи? Зар мати! Али та деца немају матер. Њих на калдрму не избацује мајчина рука. Ту децу гоне тамо голе и босе у блато и снег они, који њима тргују. Они их нарочито јуре на улИцу тако јадне, тако голе и босе, јер то захтева »принцип" њихове трговине. Њима је стало само до тога да та деца испросе који грош више, а то ће постићи, само ако изазову сажаљење код света. И тешко тој деци, ако свет буде немилостив!... Па шта бива од те деце?... Она пропадају, јер су ту сви услови за то. Зар нисмо се смели надати, да ће се у те деце, која своје најраније детињство проводе у блату и на калдрми развити душа и облагородити срце! Зар та деца могу постати ваљани грађани и корисни чланови друштва, кад у доба, које је најподесније за васпитавање и облагорођавање она не знају ни за кућу ни за Бога, ни за лепе речи и милостив поглед? Та деца живе од данас до сутра хранећи се само — злим! Она не могу да буду равнодушна према свему што се збива са њима и око њих. Зар она не виде, да цео свет иде обучен и утопљен, док се она батргају по снегу гола и боса, гладна и уморна, док опет тај свет није никад гладан! Зар се у те деце неће да развије завист? Зар она не почињу и сувише рано да мрзе свет? И зар то није доста, па доцније, кад им ојача и тело и мржња, да се свете? Та иста деца поотаће људи, који неће просити али неће ни радити, јер на то нису навикнути. Научени да добијају новац, они ће га отимати, кад им се не буде давао. Друштво треба да се брани пре, него што буде нападнуто. Оно не сме допустити да се зло развије. Оно не треба равнодушно да гледа, како пред његовим очима расге, развија се и постаје злочинац! Далеко је боље спасавати их, него се од њих доцније бранити... Ми се на првоме месту обраћамо полицији београдској. Она је дужна да прва обрати пажњу на ту децу. Али исто тако знамо, да она није у стању то сама да учини. Она нема средстава за то ! У Београду ностоји Дом ^а сиротну и гЈапуштену децу. Ми се обраћамо људима у управи тога Дома. Они треба да помогну полицији — треба да приме ту децу. Полиција има и дужност и право, да ту нејаку децу, која просе за туђ рачун, отргне из руку ординарних шпекуланата, и да их преда Дому за сиротне и напуштене. Не треба сметнути с ума, не сме се заборавити, да ће та иста деца, која гмижу по тротоарима београдским просјачећи, ако се не спасу, једнога дана бити људи, који неће као сада кроз плач молити за милостињу, него ће отимати и новац и живот — они ће смело, свирепо, варварски загазити у злочин. А тада тешко и нама и њима... —• • —

УБИЦА АЛБЕРТИНЕ РЕНУФОВЕ (С ФРАНЦУОКОГ) ' (НАСТАВАК) Сутра дан, како сване, оде своме старешини, да му преда извештај о последњим догађајима, које пропрати и својим примедбама. Старешина га саслуша с великом пажњом, јер је имао јаког поверења у њему. Па зато кад комисар заиште отпуст на неколико дана, да би се искључно испитивањем последњег злочинства занимао, врло му радо жељу испуни с примедбом да само јави коме од својих другова, како би се скинуо печат са собе где је Албертина лежала и како би се све наредило што је за њен погреб од потребе. Комисар одмах оде једном. од својих другова, исприча му целу ствар, замоли га да опет прегледи место, како се и најмања околност не би заборавила или занемарила; па онда оде дома; мало се преруши у лицу, натуче шешир на очи, подигне огрлицу од горње хаљине, и упути се право гостионици где је боравио Исидор. Путем је непрестано размишљавао, алп за сад придржавајући се само логике. Разлози били су му ови: „Код сваког злочинца пробуђује се због учињеног злочинства нека узбуњујућа али врло природна радозналост. Ако живи у малом месту, и у кругу људи који њега и жртву иознају, то га управо та радозналост и издаје. У осталом или разбирао или не о учињеном делу, треба да је врло вешт па да или не ћути одвише, или да ие распитује врло много. Он не ваља да се показује ни одвећ радознао, ни са свим равнодушан. Врло често издаје га сама жеља да уклоћи од себе сваку и најмању сумЕву. Јер у таквим случајевима или хоће да говори о ситницама, које други ни на ум не узима, или не зна ни толико колико би требало. У свим овим околностима врло се лако указује прилика да се по нешто особито на њему опази и тако зависи од разборитости лица која га окружавају, па да сумња заиста на њега падне. Али у великој вароши, нарочито у Паризу, није тако. Убица није морао живети близу жртве. Већина не зна ни да ли је ои њу познавао. Он може да ништа не говори, а да се то његово ћутање не разуме криво. Речју: свака му је смотреност излишна. Ако је разуман, треба само оно да ради, што је и пре чинио. Но при свем том тешио се Гестрал, неко особито чуство гони га да се приближи месту где је учињено злочинство, јер то његова безбедност иште. И ако нема никакве сумње на њему, опет он хоће да се сам собом увери да је све свршенр: тако жели он видети како ће се заковати сандук, убрисати крв и на послетку земљом претрпати жртва његова свирепства. Е, онда је тек миран, онда је душом дахнуо. Онда само мисли да је изван сваког домашаја." На овакве мисли зликовца рачунао је Гестрал. Па зато је с намером још прошли дан назначио време укопа, како би се што већа гомила људи могла пред гостионицом скупити. Сам није хтео да се у гостионици покаже у комисарској униФорми него се преруши и умеша у гомилу. Желео је да слуша шта ће се говорити, и добро да мотри, тврдо се надајући да ће или каква непредвиђена околност, или срећан случај или на послетку његова урођена разборитост показати му убицу у овој маси. Кад је дошао, множина је била велика,/и сваки је по својој памети нагађао. На прозорима, и на улици били су стаиовници гостионице, а много и остале светине. — Неко рече да је љубавник убио своју драгу зато, што се загледала у другога. — Али тај други, био је њен муж; а љубоморност се не може простирати на мужа. прихвати опет други из гомиле. — А — Има чудних људи! — дода први. — Онда би ваљало да је убио мужа, викне један ученик. — Али ја сам чуо да је баш муж убио своју жену. — Г. Исидор убио своју жену! викне срдито газдарица гостионице! А, та то не може бити, он је био тако миран и уредан; код мене је становао више од шест година; он је толико љубио своју жену, да је сад чисто сишао с ума од жалости. Не, ни на који начин, пре ће то бити какав старкеља,, за кога она није хтела да иође. — Мужа је поштедео зато да се мисли, да је оп њу убио т заврше други. — За цело, дода газдарица.