Полицијски гласник

134 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БРО .Т 16 и 17

из свог лоповског репертоара, да својом вештином позабави чак и страни свет. Ко се не би сећао његових чуда што их је по Србији починио? Он је постао познат готово свакоме писменом чонеку са својих јединствених лоповлука и обмана. У великом свету тај би зликовац могао ужасних недела починити. Човек не може довољно да се начуди дрскости и окретности овога препреденога варалице; оно што он чини такоје смишљено и срачунато, тако јединствено, да постаје невероватно. Када је „Полициски Гласник" у својим ранијим бројевима саоиштио неколико недела његових, многи су изјавили своје чуђење и чак сматрали, да је већином све претерано и удешено како би ствар изгледала гпто интересантнија. А треба знати да су те легендарне приче истинити доживљаји, који потпуно илуструју дух и лоповске способности, карактер и живот овога мопструма, који је за кратко време починио гомилу злочина и изишао на зао глас. Ми бисмо могли да наставимо причање о њему, јер имамо још неколико интересантних и чудноватих недела, што их је са невероватном мајсторијом почннио овај неваљалац, али их ми не износимо пред читаоце и не саопштавамо из простог разлога, да нам се не би пребацило е смо претерани. Али најновији догађаји, у којима Никола МиливојевиК игра јединствену улогу, извлаче из нрашине заборава његову слику — и ми га данас, иосле извесног времена, понова видимо где се јавља на позорницу са новим, колико чудним толико вештим и смиш.љеним извођењем својих дрских планова. Никола Милојевић постаје опет предмет разговора у полициским круговима, јер је дао нова посла полицији. Као што је познато, он је у последље време мирно и спокојно проводио своје дане у своме родном месту, Вакупу, у апексиначком округу, одвојен од света где може да чини своје операције; проводио је даие и смишљао непрестано нове дрске и смеле планове ; бирао и припремао земљиште и време где ће и кад ће опет да се баци на посао и отпочне серију нових „штиклова. (< После почињених превара, крађа, обмана, ФалсиФиката у разним местима наше краљевине Никола је, у прошлој години, издржао последњу осуду у апсанама Управе града Београда. После тога буде спроведен па једногодишње прогонство у своје родно место, у Вакуп. По себи се разуме да је срески начелник нарочито обраћао пажњу на сваки његов иокрет. Два-три месеца Никола је мирно живео у селу, никуда се не удаљујући. Лаковерним сељацима причао је читаве легеиде о својим »патриотским® делима по свету; романтична пустоловства своја зачињавао је в одушевљеиим радом за пропаганду® и измишљеним приповеткама како је био гоњен по Турској, како страда за »праведну ствар," како је био у оковима но турским апсанама и томруцима, како је бивао тучен по табанима и стотину других прича које није у стању да измисли никаква приповедачка Фантазија. И док су се његова неваљалства постунно заборављала у престоници и местима где их је починио; док је његова слика потпуно ишчезавала ту, дотле је он у свом селу врло вешто смишљеним приповеткама стварао и подизао себи кредит ; а лаковерни свет могао је примати све за готову монету. И тако нови догађаји потискују старе, бацају их у заборав и слика Николина готово хтеде са свим да ишчезне са позорнице. У селу су знали за мирнога и повученога Николу, који је много по свету „путовао и страдао® и сад се смирио, седи код куће и „пише." Али он није писао него ковао планове за нове лоновске подвиге. Једнога дана, у новембру мерецу, прошле године стиже Управи града Београда један акт.

Једнога дана, управо једне тамне ноћи Никола је „окренуо леђа" своме селу. Кад је зора зарудела на истоку њега већ није било у Вакуиу: Никола Милојевић омислио је шта му ваља радити и умакао. Куда? Где? — то нико није знао казати. »Полициски Гласник" је слутио да се он кренуо на нове операције, за то је одмах у 48. броју на сгр. 374. донео потерницу са сликом његовом да се у свима крајевима наше отацбине за времена и за раније обрати пажња. Очекивало се, из дана у дан се очекивало да ће га неки срески начелник спровести у Београд, ношто је Никола опште позната тица. Али он као да је у воду потонуо, као да је умро. Ни трага, ни гласа о њему.

Преко Николе Милојевића пала је са свим копрена заборава — потонуо је, или је, може бити, увидевши да му у Србији пема више могућности за рад, кренуо у други свет и тамо створио ново земљиште за извођење смеоних и дрских покушаја. Дан се низао за даном, а недеља за недељом — и наше власти биле су мирне од овога јединственог варалице, који им је и сувише посла задавао. — Извесно је у Бугарској или Турској ? миолило се у полициским круговима. — Или се са свим опоштеиио те је негде у Паланци каквој отворио радњу под туђим именом и сад тамо живи од свога рада и зиоја, доказивао је други... — Е то иије могуће... њега већ у Србији и деца познају, додаде трећи. — Чекајте, господо, стрпите се само, ево главе, ако нас једнога дана не изненади абер с које стране... Мене само интересује: какву ће сад операцију да изведе? Такав се разговор водио у главној полицији нре кратког времена, па се и он заборавио.

ГГре неколико дана позове нас писар кривичног одељка... — Има нова једна иитересантна слика за лист, рече он, а има и акт. — Превара? — Наравно, али не овде него на страни. И он показа акт. — Истражни судија у Госпићу, у Хрватској, ево јавља актом под Бр. 2581, од 25. априла ове године да се у истражном затвору налази једна варалица, рече писар и узе да чита: »Овде се налази неки доктор Константин Дунђерски, који је, како се издаје, по звању проФесор на путовању. Под именом тим он је узимао у разним местима и од разних особа новаца и то веће своте па умакао из дотичног места. Да би своје звање и положај свој, веродостојним показао, говорио је да је син богатога Лазе Дунђерског из Баната, да је богат, али путује пешке поради научних студија и то у друштву са осам другова, Енглеза, Француза и Руса који проучавају крајеве и народ у Хрватској и да с њима стоји само у телеграФској преписци. Говори српски, и вели да само из патриотизма говори српски и ако зна девет језика..." Уз прилог његове ФОтограФије истражни судијамоли Управу града Београда да му се јави: 1. да ли се зна, да је поменути »проФесор« члан какве тајне лоповске дружине? 2. да ли је кесокрадица и је ли био до сад кажњаван? да није из затвора утекао? 3. зна ли се где му је родно место и чим се занима?" — Па то је какав тамошњи »мајстор«, одговори један. — Није, него баш наш... — Који је? заграјасмо сви. — Погађајте... Нико, нико није могао да се ирисети. Писар изнесе ову слику а громогласни смех и дивљење завлада у целом друштву. То као што и читаоци виде, беше Никола Милојевић, препредеиа варалица, он, главом он, који је толике обмануо, на сад отишао у сграну земл>у да нове оиерације изводи. У једном од идућих бројева описаћемо дела, или управо рећи недела, што их је Никола по Хрватској починио, само чекамо да о тим појединостима добијемо тачан извештај. —• »« —