Полицијски гласник

142

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 18

застаде с послом, окрете се њему и гледала га је за све врсме, док је лролазио. Он је окренуо био иоглед на другу страну и ирошао је, као да није ништа ириметио. Али јв ствар била свршена: сикире нема! Био је као убијен. »А због чега сам и држао, размишљао је ои силазећи у капију, — због чега сам мислио, да опа баш у овом тренутку неће бити код куће? Због чега, због чега, због чега сам ја то тако насигурно закључио?® Био је утучен, чак као и ионижен. Прохтело му се, да се од пакости, себи самом насмеје... Пеко блесасто, животињско беснило узавре у П)Ому. Оп застаде под канијом размишљајући. Ићи по улиЦи и шетатн тек онако, било му је иепријатно; да се врати кући још непријатније. И какву је згодну ирилику за свагда изгубио! промрмља он, стојећи без икакве намере под каиијом, баш према мрачној собици кућњега чувара, која је такође била отвореиа. Иа једанпут уздрхта. Из чувареве собице, на два корака од њега, десно испод клупе нешто му сијну у очи... Осврте се на све стране, — пигде никога. Он на прстима приђе собици, спустп се низ два ступња и слабим гласом викну чувара. — »Тако је, није код куће! Али је, у осталом, негде близу, на дворишту, јер су врата широм отворена.® Он се стрмоглавце устреми на сикиру (јер то је била сикира) и извуче је испод клупе, где је лежала између два пања; још ту, не излазећи, учврсти је у замку, обе руке стриа у џепове и изиђе из собице; нико га није опазио! »Што памет не могне, ту ђаво помогне!® помисли он, чудно се насмехпувши. Овај га је случај жестоко охрабрио. Ишао је путем мирно и одмереио, не журећи се, да не би дао новода каквој сумњи. Слабо је обраћао пажњу На свет, шта више, старао се, да ни у лица ничија тте гледа и да остаие и сам колико је могуће више непримећен. Ту му иаде на памет његова капа. — „Боже мој! И прекјуче сам имао новаца, и писам могао купити капу!« И ироклетство једио оте му се из душе. Погледавши случајно, колико једним оком, у дућан, он виде, да је тамо, па дуварском сахату, већ десет мипута проптло седам. Трејбало би се пожурити и у исто време иоћи страппутицом: прићи дому обилазно с друге ст]>ане... Кад је раније све ово представљао у памети, огт је по кадшто мислио, да ће се јако бојати. А сада пе само да се није много, пего се нијо ни мало бојао. Чак су га у овом тренутку заиимале и некакве сасвим друге мисли, али и то само на краће време. Пролазећи иоред Јусуповљева врта, он се, шта више веома занео мишљу о нодизању великих водоскока, и о томе, како би они лепо освежавали ваздух на свима пијацама. Мало по мало, па је дошао до убеђења, да би за варош била најлеиша и најкорисиија ствар, кад би се Летњи врт проширио преко целог Марсовог пол,а и кад би се сггојио чак са дворским Михаиловским вртом. Сад га па једанпут заинтересова мисао: откуд то, да човек у свима великим градовима живи све у таким деловима града, где нема ни вртова, ни водоскока, где је прљавштииа и смрад, и свака нечистоћа, и то ио чини увек из преке потребе, него чисто као из неке наклоиости. Ту се сети своје рођене шетње по Сепарском тргу, и на мах се прибра. »Каква будалаштина, помисли он. Не, мпого је боље ни о чеми не мислити!" »Мора бити, да тако и они, које воде на губилиште, размишљају о свима предметима, на које иаиђу уз иут, <( сепу му у глави, али само као муња; он сам брзо угаси ту мисао... Али ето већ је близу, ево и куће, ево и врата. На једанпут се разлеже с неког часовиика један ударац. и I П га је то, зар је могуће, да је већ пола осам ? То пе може бити, мора да иде напред!" (Паставиће се).

1УПЕШКА ПРЕВАРА Беше то једие бурне повембарске ноћи, када полицијски чиновпик у близини једие куће у петом п.ујоршком кварту спази неког човека где се шуња. Чим је видео полицајца, овај подозриви човек на необјашњив начин ишчезиу у поменутој згради. Чувар јавне безбедности призва виШе другова и кућа беше за час опколЈвна. Зазвоншне иа електричноме звонцету на улазу, и дремљиви вратар отвори им врата, те један од чиповника у1)е у трем. Овде ои примети траженог где стоји у

једиом углу. На питање: шта је имао да тражи овде, није ништа хтео одговорити, те га одведу у полицијску станицу. При претресап.у нашли су код њега један дијамантски брош, једац врло скупоцен женски часовцик и један брилијантски прстен. Као што се 1 сутра даи дознало, ови су иредмети нестали из будоара богате госпођице Б. Дневна штамиа саоиштила је укратко случај, и један достављач новости изјавио је сумњу, да ће затворени, чији је опис нубликован, бити иеки Џое Смис из Мисисиие. И у истражноме затвору овај је ћутао као заливен. После неколико дана јави се чиновнику, који је ту ствар водио, госпођица Б. „Морам вам признати, господине, једну тајпу, а надам се да ме, као џентлмен, нећете никада компромитовати." Криминалиста се поклони и млада дама отпоче. »Последњега лета била сам с мајком у једпом купалишту, где смо се упознали с ваншм садашњим затвореником, г. Харизоном из Тексаса. Он беше врло гхажљив ирема мени, одмах се заволесмо и почесмо се тајно састајати. Када сам га једиом замолила, да ме одмах проси од родитеља, он је одбио моју молбу, али је обећао да ће ове зиме говорити с њима о томе. Ири свршетку бањске сезоие дође Харизоп с иама у Њујррк, где ми ускоро ио доласку изјави, да је он већ жењен. Ова ме је изјава сасвим поразила; падох у некакво грозничаво стање, које ме је за дуго времеиа свезало за кревет. Харизон остаде у нашој вароши. Када сам иаиустила болесничку постељу, нримих једио писмо од њега, у коме ме мољаше за последњи састаиак. . Разуме се, да нисам одговорила. Оне ноћи, када је Харизон ухваћеи, седела сам на прозору моје собе, занета тужним мислима. На мах се изненадих, јер чух да неко зове моје име и одмах познадох глас човека, којим се моје мисли неирестано занимаху. Наслоних главу иа окно, да би боље видела на улицу. Познадох Харизоиа, који, када ме сиази, стаде правити покрете као полудели, претећи, да ће се пред мојим очима убити, ако му пе допустим састанак. Страх ме полуоиесвести. Полако сиђох низ степенице, отворих врата и одведох га у моју собу, где је одмах између нас догало до једне бурне сцене. Тада нас уплаши јек кућног електричног звонцета. Кад погледасмо с прозора па улицу, видесмо да полиција тражи код иас пекога лопова. »Харизопе«, узвикнух, »ја сам пропала, ако вас овде нађу. (< Очевидтто он се бораше с једном одлуком; на мах зграби моју кутију с иакитом и сакри у своје џепОве оие ствари, које су после код њега нађене. »Сад ћу пустити да ме ухвате као лопова", промуца он, »јер само тако могу да спасем вагау част." За тим сиђе ииз басамаке и у трему очекивагае иолицајце. Остало знате, господине, а ја се смем надати, да ће Харизон сад одмах бити пуштен у слободу. Чиновник јој обећа ово, поврати јој њене наките, и кад се оиа удали, нареди да му доведу Хармзона. »Знам све <( , рече му, »близу је било, па да се једио каваљерско дело награди робијом; сад можете слободно ићи." Ословљени једва вероваше својим ушима; вратар га проиусти кроз затвореничку капију и за час га изгуби из очију. Када истражни судија сеђагае после подне у својој канцеларији, дође му један члаи тајне полиције врло узбуђен. »Зиате ли к , поче овај, »кога смо затворилИ као Џое Смиса? к »Дабогме, дабогме®, смешагае се чиновник, »госнодина Харизоиа из Тексаса®. »41е, никога другог до озлоглашеиога Џам Маргаала, најоиаснијега лопова и варалицу, који је с »леиом Хариетом" предузео »уметппчко иутовање® кроз Сјед. Државе. Истражни судија изгледатпе као да је поливен хладном водом. Он бегае Хариети дао драгоцепости, које је Маргаал украо, а овога оиет пустио у слободу. Превео Жив. А. Л. — ■ М ■ ИЗ ОТРАНОГ СВЕТА Злочин у Шоази-ле-Роа. — Француски листови јављају даље иоједипости о том злочииу који је толику пажњу привукао на себе: Плато је ухваћен у Пјерелају, у једној крчми. Крчмар га је иозиао и рекао му: »Добро би учииили да отидете до кмета и да му кажете да ви нисте учинили злочин/ 1 Плато, који је пио са неким људима, одговори му: »Разуме се да ;ја нисам учинио тај злочин, и одмах ћу отићи до кмета«, и продужио је пити. Крчмар извести полицију, која одмах ухаиси »Шакала®.