Полицијски гласник

ВРОЈ 19

ПОЛИЦПЛСКП ГЛАСПИК

о/ 149

се учини, да у њезипим очима види неку врсту иодсмеха, као да се она већ свему досећала. Он је осећао како се губи, како га готово обузима страх, такав страх, да му је изгледало, ако би га она тако и даље гледала и не би нроговорила ни речце само још но минута, он би с места утекао од ље. — На зашто ме тако гледате, као да ме не познајете? рече он на једанпут, такође срдито. — Ако хоћете узмите, а ако нећете, — ићи ћу на друго место, немам кад да чекам. Он није ни мислио то да каже, него, тако, само му излетило. Баба се замисли, и одлучни тон њенога госта приметно је охрабри. — Ама, шта хоћеш ти, баћушка, тако на једанпут... шта је то ? запита, гледајући на залогу. — Сребрна кутија за цигаре: та говорио сам вам већ ирошлог пута. Она иружи руку. — А што сте тако бледи? Ето и руке вам дрхте? Купао, си се, ваљда, баћушка, шта ли ? — Грозница. одговори он одсечно. — Мораш бити блед, хтео, не хтео... кад се нема шта јести, додаде једва изговарајући речи. — Снага му опет малакса. Али одговор је изгледао вероватан ; баба узе залогу. —• Шта је то ? упита она, још једном иажљиво погледавши Раскољњикова и мерећи залогу у руци. — Ствар... дуванска кутија... сребрна... разгледајте је. —• Изгледа ми баш, као да није сребриа... та што си је тако увезао. Трудећи се, да раздреши завежљај, и обрнувши се прозору, светлости (сви су нрозори у ње били затворени, не гледећи на запару), она га је за неколико тренутака сасвим оставила и окренула му леђа. Он раскопча капут и одреши сикиру из замке, али је не извуче још сасвим, него је само држао десницом испод капута. Руке су му биле ужасно слабе; и самом се њему чинило, да му, сваким тренутком, све више обамиру и коче се. Бојао се, да ће иснустити сикиру... на једанпут му се нешто као заврте у глави. — Та, ког је ђавола он ту замотао ! с досадом викну баба и поче му се окретати. Ни тренутка се више није смело губити. Он извади сикиру сасвим, измахну обема рукама, не знајући готово ништа за себе, и скоро без запињања, више бесвесно, удари је ушицом по глави. Као да при томе није ни имао снаге. Али само што је једном онустио сикиру и снага се у њему појави. Баба је, као и увек, била гологлава. Њепа, плава проседа, ретка коса, по обичају добро намазана машћу, била је снлетена у кикицу, сличну пацовљему реиу, и подвијено прикачена парчетом чешља, који јој је стрчао на потиљку. Удар је пао на само теме, чему је припомогао њезин мали раст. Она узвикну, али врло слабо, и од једанпут се сроза на под, ма да је још успела, да подигне обе руке глави. У једној је руци још једнако држала „залогу«. У то он из све снаге удари и по други пут, све ушицом, и све ио темену. Крв лину као из оборене чаше, и тело се завали на леђа. Он стукну, пусти је да падне п одмах јој се наже лицу; била је већ мртва. Очи јој беху избуљене, као да су хтеле искочити, а чело и цело лице било јој је набрано и грчевито унакажено. Он спусти сикиру на под, поред мртваца, и одмах стрпа руку у њен џеп, трудећи се, да се не умрл>а крвљу, тпто је текла, — у онај исти десни џеп, из којега је она прошли пут извадила кључеве. Био је при чистој свести, нестало је мућења ума и несвестице, али су му руке још једнако дрхтале. Доцније се сећао, да је био, шта више, веома пажљив, опрезан, и да се све старао, да се не убрља... Кључеве је одмах извадио ; сви су као и тада, били заједио везани једним челичним прстеном. Одмах отрча с њима у собу за спавање. То је била веома мала соба, са великим орманом с иконама. Крај другог зида стојала је велика постеља, веома чиста , са свиленим покривачем, састављеним из разнобојних крпица. На трећој страни био је орман. Чудновата посла, тек што је почео ћушкати кључеве у орман, само што је чуо њихово звекетање, а као нека гроза прође телом његовим. Н.а једаниут му оиет дође да све то баци и да побегие. Али то је бидо само тренутно; отићи... било је доцкан. Он се чак подсмехну себи, кад му на једаред друга страпша мисао прође кроз главу. ТБему

се на једанпут учини, да је баба, можда, још жива, и да још може доћи себи. Оставивши кључеве и орман, он се врати брзо к телу, дохвати сикиру и замахну још једаред над бабом, али не спусти. Она је била несумњиво мртва. Нагнувши се и разгледајући је опет из ближе, он је јасно видео, да је лобања била раздробљена и да се, шта више, мало одвојила на страну. Он је хтео већ и прс.том да опипа, али трже руку; та и без тога се јасно видело. Крви је међутим натекла већ читава бара. На једаред спази на њезину врату гајтан, он га трже, али је гајтан био јак и није се могао прекинути; осим тога је био и крвљу натопљен. Покуша, да га некако извуче из недара, али је нешто сметало, запињало. У нестрпљењу он измахну опет сикиром, да пресече гајтан, онако, по телу, али не смеде то учинити, и, најзад, с муком, окрвавивши и руке и сикиру, после двоминутног нетљања, пресече гајтан, не додирнувнш сикиром тело, и скиде га; он се није преварио — на њему је била кеса. На гајтану су била и два крста, један од кипарисовог дрвета, други од бакра, а осим тога и емаљисана иконица; и ту заједно с тим, висила је мала, кожна, масна кеса са челичним ободом и прстеном. Кесица је била пуна набијена; Расколлвиков је стрпа у џеп и не загледајући је, крстове баци баби на груди, и дохвативши том приликом и сикиру, понова се врати у спаваћу собу. Он се веома журио, дохвати кључеве и поново се стаде с њима мучити. Али како то све иде наоиако: ни један кључ неће да уђе у браву. Није то због тога, што би му руке дрхтале, него он све погреши : и ако види, на пример, да кључ није тај, да неће ући, он опет гура. На једанпут му паде на памет и он закључи, да онај велики са изрецканим језичком, који се ту помешао са осталим мањим кључевима, по свој прилици неће бити од ормана (као што му је то и прошли пут на ум пало), пего ма од каквог сандука, и да у том сандуку може бити све и сакривено. Оп напусти орман и одмах завири под кревет, знајући, да такви сандуци обично код баба стоје иснод кревета. Тако је и било : лежао је тамо повећи сандук, више од аршина у дулшну, са испупчеиим заклопцем, обложен црвеним саФијаном , са искуцаним челичним клинчићима по њему. Зупчасти кључ од једаред уђе и отвори. Одозго, иод белим застирачем, лежала је бундица од зечевине, покривена црвеном гарнитуром; под овом је била свилена хаљина, затим шал, и онда, доле, изгледало је, као да су били сами дроњци. Пре свега он се потруди, да отаре у црвену гарнитуру своје крваве руке: „Црвено је, е, па на црвеном се крв не опажа", судио је он, и на једаред се прибра: »Господе! Јесам ли ја сишао с ума, пгга ли? помисли у страху. Али само што је додирнуо тај дроњак, кад, на једанпут, иснод бупде искрсну златан сахат. Он стаде све претурати. И одиста, међу дроњцима су биле помешане златне ствари, ио свој прилици све саме залоге, — гривне, ланчићи, минђуше, игле и остало. Понеке су биле у својим кутијама, друге нросто замотане у новине, али тачно и брижљиво, у двоструку хартију и унаоколо свезане канапом. Ни мало не оклевајући, он поче тим стварима набијати џепове на панталонама и кануту, ие бирајући и не отварајући завежљаје и кутије; али није усиео, да накупи доста... На једанпут се зачу, како по соби, у којој је баба лежала, неко хода. Он се заустави и утиша као да је мртав. Али све је било мирно, мора бити, да се преварио. На једаред се јасно зачу лаки крик, или као да је иеко тихо и кратко застењао и ућутао. Затим онет мртва тишина за тренутак, два. Он је чучао пред сандуком и чекао једва дишући, али на једаред поскочи, дохвати сикиру и истрча из спаваће собе. На сред собе стојала је Лизавета, с великим завежљајем у рукама, и гледала са Јжасом на убијену сестру, пребледела као илатно и као да није била у стању да викне. Сиазивши њега, кад је утрчао, она затрепери као лист, лаком дрхтавицом, а по целом јој се лицу распростре грчевити страх: пружила руку, отворила уста, али при свем том није викнула, иего полако, натрашке, поче одмицати испред њега у угао, постојано му гледећи у лице, али никако да викне, као да јој је ваздуха за то недостајало. Он се устреми на њу са сикиром у руци: усне јој се развукоше тако жалосно, као у сасвим мале деце, кад се почну ма чега планшти, па ностојано гледају на предмет, од кога се плаше, спремајући се, да заилачу. И бедна Лизавета толико је била утучеиа и застрашена једап-