Полицијски гласник

238

ООЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 31

онако брзо, иеразумљиво, журећи се и гушећи се. На једанпут Раскољњиков задрхта као прут; познао је тај глас ; то је био глас Иље Петровића. Иља Петровић овде и туче газдарицу! Бије је ногама, удара јој главу о степенице, — то је јасно, чује се по звуцима, по вапају, по стељаљу, по ударцима! Шта је то, да ли се свет обрнуо наопако? Чуло се, како се на свима катовима, са свију степеница збирала гомила, чули се гласови, узвици; пењали се, лупали, трескали вратима, дотрчавали. »Ама зашто то, зашто то, и како је то могуКе!® понављао је он, озбиљно мислећи, да се вара, да само уображава. Али не, ои и сувише јасно чује!... Ако је тако, то ће онда и к њему одмах доћи, »због тога, што... по свој прилици, све је то отуда... због јучерашњице... Господе Боже!« Хтеде да зашипи врата, али се рука није могла дићи... а и било би бескорисно ! Страх му је пао на душу као лед, измучио га, укочио га... Али ево, најзад, сва се та галама, која је трајала добрих десет минута, поче постепено стишавати. Газдарицаје стењала и јецала, Иља Петровић је још једнако прегио и исовао... Ну изгледа, да се ето и оп најзад стишао; ето већ се и не чује; »да ли је могуће, да је отишао! 0 Боже мој!..." Јесте, ето и газдарица одлази, непрестано стењући и плачући... ето се и врата њена залуиише... Ето и светина се разилази са степеница ио становима, — уздишу, препиру се, довикују се, час вичући, час шапућући. Мора бити, да их је било много ; мал те се није читава кућа згрпула. „Ах, Боже, зар је све то могуће! И зашто, зашго је он долазио овамо?! 11 Раскољњиков немоћан паде на диван, али није могао више очију склопити, пролежао је ио сахата у таквим мукама. у тако несносном осећању безграиичнога страха, какав још никада није доживео. На једаштут јасна светлост обасја његову собицу: ушла Настасија са свећом и тан.иром чорбе. Погледала га је иазклшво и кад је видела да не спава, она метну свећу на сто и стаде ређати оно што је донела: хлеб, со, тањир, кашику. —- Сигурно од јуче ниси ништа јео. Цео целцати дан скитао, а грозница га тресе. — Настасија... зашто су тукли газдарицу? Опа га погледа пажљиво. — Ко је тукао газдарицу? — Па сад... пре нола сахата. Иља Петровић, помоћник кварталног старешине, на степеницама... Због чега је тако тукао? и... зашто је долазио ? Настасија га је иосматрала ћутећи н намрго^ено и дуго је тако гледала. Њему би веома непријатно, чак и страшно, од тога гледања. — Настаспја, ама зашто ћутиш? бојажљиво проговори слабим гласом. — То је крв! одговори она најзад, лагано и као да за себе говори. — Крв!... Каква крв?... муцао је он, бледећи и примичући се дувару. Настасија га је и дал,е ћутећи посматрала. (Паставиће се). ♦»» ♦- » * ЕАТАЛАНА (А1ех13 Воит1ег) Моп У0гз гис1е е1 ^гозз^ег Кз1 ћопп61е ћотте аи ГопЈ. АиуизСе ВагИег. Једнога дана, у Марсељу, пролазио сам улицом Паније. Доктор Фоптен, који ме је водио у мојим крстарењима кроз варош, показа ми једну младу жену, и рече ми доста гласно : — Једно чудовиште. Лице које ми је показао могло је имати двадесет година; смеђа, Фина носа, меснатих усница и чцста чела као што су обично девојке из Арла. Под густим трепавицама, очи су јој сијале са неком неисказаном благошћу; образи јој су се светлели од здравља као здраво јесење воће, када се смејала две мале и деликатне руиице јављале су се на рујним образима ; на црном свиленом јелеку бела муселинска марама ирикривала је идеално беле и лепе груди.

У тој жени све је било лепо, добро и благо. Звала се Каталана... А ево шта је била: * * Каталани је било шеснаест година. када једног јунског вечера срете Анжа Хербоа на корнишком иуту. Из очију њихових у један мах суну пламен. Анж је био висок, здрав и снажан момчина, и већ три пут је обишао свет на броду Лмелији. Он је био строге и узвишене лепоте грчких кипова: јак нос, крупне очи, мала уста; кожа му је била опаљена на свима сунцима свију континената; око му је било загасито, коса плава, брада риђа ; било М У З е двадесет година. Већ шест месеци Анж је напустио марину, и радио је у канцеларији сопственика бродова. Рекосмо да се у вече једног топлог јунског дана, Хербо шетао по корпишком путу, и тада први пут виде Каталану. Он пође за леиом девојком, покушавајући да ступи у разговор са њом; Каталана оста иема. После десет дана, у исти час, Анж Хербо поново виде ленотицу, опет не доби ни речи од ње... али су се погледи муњевито укрштали. Једанаесто вече, она одби писмо које јој је он хтео предати. И тада, како му је мозак врио у лобањи, Хербо иусти сва једрила , како веле морнари, и отиде до жене код које је Каталана радила... На три месеца после тога, они су били венчани, и волели су се у толикој мери... да су се суседи морали расељавати. * * * На једну годину после тога, госпођа Хербо поста мајком; она је обожавала своје дете и гинула је за свога мужа, толико гинула, да га је... варала. И суседи су по други пут морали се расељавати, јер је било страховитих тренутака у кући!... часова када су окна нрштала од пообараног и поломљеног намештаја, и када се у кући викало: „У помоћ! убиће ме!" Али, сутрадан изјутра, обоје су смешећи се излазили свако на свој посао. Једно јутро, око десет часова, Каталана отиде сама у своју радионицу. Анж, сав у дрхтавици, мутних и грозничавих очију, сувих и препуклих усапа, сиђе на корнишки пут да се греје на сунцу. Један пријатељ који га виде где сав дрхти од грознице, упита га: — Шта ти је, Анже ? Анж забоде нокте у груди и одговори: — Ту осећам ватру. — Буди паметан... ти и сувише волиш Каталапу. Пријатељ оде осмејкујући се ; Анж слеже раменима и учини један ирезрив покрет. Један, два, десет дапа узастопце свакога јутра тражио је оштри ваздух Средоземног Мора за своја плућа у ватри; једанаести дан није могао из собе изићи. Двадесетог дана, лекар који је нашао ову Фразу: »Плућа су иропала," изјави да болесник неће преживети ноћ. Каталана се доцкан вратила; целе ноћи ншпта се није чуло у њеној соби; у јутру, она сва у сузама залупа на врата своје суседе и стаде нарицати: — Мој Анж је умро... јадни муж мој... Шта ће сада бити са нама, Господе Боже, и моја ћерчица... Затим је цео дан и целу ноћ провела на коленима крај одра Анжова, плакала, запомагала и отимала се од оних који су је хтели одвојити од мртваца. Осам дана после смрти Хербоа, људи су видели Кагалану, где се мејанским алејама ноћу шета са једним љубавником испод руке! * * * Клеветници су ужасни... један глас толико је упорно кружио, да је власт морала да изврши поиован преглед лешине, при чему се ништа није могло констатовати, и претрес стана Каталанина.