Полицијски гласник

258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34

у подацима о томе, узима, да су чулна опажања (вид, слух, мирисање, укус, пипање) у злочинаца знатно слабмја него у осталих, нормалних људи. Цеслагања би, пак, било у томе, што Отолепги, испитујући оштрину вида у злочинаца с обзиром на доба живота, налази је знатно већу у њих, а Ломброзо, наводећи податке Билијакова, узмма да је ошгрина вида далеко слабија у убица него у нормалних. Слепило за боје или тз. далтонизам хоће се да је много чешће у злочинаца него у незлочинаца, а то би имало бити од великог значаја од кад је доказано да 55% з.ч боје слепих подлеже тешким нервним болестима. Но подаци о томе колико је честа ова ненормалност међ злочинцима за чудо су непоуздани и противречни. Бер вели да је међ својим осуђеницима, од којих се велики број занимао справљањем вештачкога цвећа и по томе имао посла с многим ниансама боја, ретко чуо кога да се жали да је за које боје слен. Неки на ову аномалију гледају као на последицу само недовољног васпитања, држећи као песумњиво да би одгајивањем вида и његова органа, ока, далтонизма нестало у мушкиња, као што се то постизава код женскиња. Но било како му драго с тим — а много говори за то —, чешћа појава далтонизма код злочинаца сме се доводити у везу само са нижим културним развитком, а уз то не сме бити да се не помишља и на то, да је доказано, да је хронични алкохолизам врло често узрок тој аномалији. Хоће се, даље, да слабије опажање чулних упечатака није ограничено у злочинаца само на чулне органе него да се простире и на укупну осетљивост. Сваколика сенсибилна СФера код злочинаца има, вели се, мању подобност опажања пего код нормалних људи, незлочинаца. За доказ тога наводи се неосетљивост бола у злочинаца, тетовирање и врло брза пролазност рана. Неосетљивост бола код злочинаца. Код многих злочинаца нашао је Аомброзо да је осетљивост отупела, код једних у десној, код других у левој а код трећих у обема половинама тела. Испитивања ова чиие се и помоћу нарочитог апарата, на степена подел^ена. Тако се може да зна степен под којим се бол осећа. Маро, који саопштава масу података о томе, вели, да отупелост у осетљивооти бола долази услед неких промена у нервним центрима, проузрокованим наслеђем, трауматизмом, алкохолизмом или другим којим узроком болестм. Колико јако може да се умали осетљивост бола код злочинаца, доказује Ломброзо наводећи неколике Факте, као: како је неки стари силоватељ поднео да му се усијано гвожђе метне уз мошнице и нејаукпувши ; како је неки други злочинац ни мало неузбуђен дао да му се нога ампутира; како се осуђеници сами осакате и повреде итд. »Злочинци су и у томе, вели он, једнаки с дивљацима, који, како путопистци казују, с чудесном равнодушношћу подносе муке и болове без икаква јаука, болове који би Европљанина убили. к Но да ли се по тим појединим случајима може закључивати о свимауоиште? Извесно је да таких случајева необичне отупелости у осетљивости, потпуне аналгезије мма у казпеним заводима, али су така лица наравно болесна, каквих има и међу незлочинцима, нити су ти случајеви код злочинаца чешћи него код оних у слободи. И овде и тамо они су само изузетак. Осакаћивање себе сама, које Ломброзо наводи као знак отупеле осетљивости код злочинаца ио заводима, више је доказ њихова психичка држања него безболпости; оно се шта више негде у колективним затвормма јавља епидемички. Тако може да му буде мотив, да се. извуче испод мучног, бескорисног и тешког принуднога рада. Баш на против, тврди Бер по своме искуству, злочинци су према болу осетљивији од других људи, немају ни воље, ни духа и смелости да подносе телесни бол; не само да су ужасно меки и плашљиви и у свакој лакој операцији, него изгледа да бол далеко јаче утиче на целокупну конституцију код њих него код људи морално чистих и енергичних. Осуђеници у опште никако нису иеосетљивији према болу од свију осталих људи, иарочито не од људи из нижпх редова. „Човек без васиитања а снажап и свикнут на живот пун мука, вели Ханри Жоли, мање је према болу осетљив од разнежена и нервозна човека. 'Гежак, занатлија по себи је тврд. Казати за њ да је аналгетичан, отупеле осетљивости, било би апсурдно.« »Моје је искуство, вели Аоран, да злочинци не само нису аналгетични, него да су меки и да се плаше бола. Ако у болницама поредпмо држање злочинаца са држањем обичних болесника, видећемо

чудноват контраст. Не може се ни замислити колики страх спонада ове мекушне и ништавне људе чим чују за операцију. Кад угледају нож или усијано гвожђе, чело им се облије зиојем и дрктавица их обузме. Свуд се чује само њихов јаук. с< Тетовирање. Особити доказ за неосетљивост бола код злочинаца налази италијанска школа у том, што је у њих јако распрострањен обичај тетовирања, јер, вели она, само се слабом осетљивошћу коже да објасиити то, што се злочинци потчињавају овој процедури која јако боли. А што злочинци тако необично воле да уцртавају извесне емблеме у кожу, присталице ове школе виде у том атавистички характер злочинаца, у колико је тај обичај иајвише развијен код људи дивљине, код Негара, Индијанаца итд. Најносле, сами цртежи характеристични су по садржину мисли и духа класа злочинаца. По саопштењима с разних страна излази, да је воља за тетовирањем јако раширена у осуђеника, казнених завода, али ипак да су тетовирања бројио различпа у разним земљама и да иоглавито зависе од тога колико су честа код слободних љгуди, незлочинаца, нарочито у нижим редовима народа. Има земаља, у којима до скора обичај тетовирања није био познат, или још ни сада није познат. Изгледа да је с пробуђеним ратничким животом, брзим напредовањем марине и прекоморског колонијалног живота обичај тај захватио велике кругове народа, иа с тим и злочинце. Не зна се тачно како стоји бројно тетовирање злочинаца ирема тетовирању осталих, честитих људи, али ипак толико се може знати, да је и код ових чешће него што се обично мисли. Поморци, туристе, научници, трговци, свештеници и воцшци ти су што воле да са собом у домовину своју, за успомену на даљне земље, донесу пробе тамошњих тетовирања. Рибари и мрнари, становници приморја у опште ти су који ванредно воле да се тетовирају. (Паставиће се). —.—■» ДИБЉАЧКИ ИНСТИНКТИ У ЧОВЕЧАНОТВУ од Д-ра Шарла Летурноа. Организација добротворних установа могућа је очевидно само у друштву научно организованом. Међу тим човечност у правом смислу, симиатија нрема човеку који пати, није непозната многим примитивним народима, па ма ко био тај човек. Па какав је, с ове тачке гледишта, карактер разних раса људских? Или још општије, каква се вредност придаје животу човечјем код разних група људских? То су ето, с гледишта етничке психологије, капитална питања. Алтруистичка су осећања, као што веле позитивисти, извесно плод високе културе. Нема сумње, да њих има и код нижих раса људских, и ми ћемо навести примере о томе; али су она ретка, нестална, изузетна; у кратко рећи, алтруизам се само појављује у људској свести за време нрвих ступњева цивилизације. Аустралијанци не иридају више важности животу људском него једном леитиру. ] ) Шта више, они осећају с великом свирепошћу страст за осветом, коју они умирују ма ирема коме члану непријатељског племена. Говорећи о генези моралног осећања, ми ћемо се вратити па ову занимљиву тему. Исто презирање људског живота опажа се и у Меланезији. Ми ћемо даље видети, да у Новој Каледонији главари сасвим мирно једу у породици своје потчињене, а слични обичаји владају и међу Вића.нима. Тако је, на пример, Вићанин по имену Лоти појео мирно своју жену, испекавши је на ватри, коју је по заповести његовој она наложила. Он је учинио ово свирепо дело само да би се одликовао, да би задобио какву важност. 2 ) У овој земљи убити какво људско створење не значи вући за собом какву одговорност, шта више тим се тече уважење; на тај начин урођеницима је потребно увек носити оружје. 3 ) Афрички црнци нису ни мало човечнији, у европском смислу ове речи, од оних у Меланезији. Чувено је већ презирање живота код Ашаната и прелази свако веровање. Стотине,

Ј ) Сипшп^ћат, ШзС. иту. с1еа уоу. Х1ЛН. 9 3. Ј ) РгНећагс!, Ро1упеа1ап Кепнш8еепсеве(;с, 371. 3 ) Тћ. ЛУеа!;, Теп Уеаг т 8оиШ СепСга! Ро1упе81а, 409.