Полицијски гласник

274

ГбЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК ■М:. • ——-— —

БРОЈ 36

обичније мере обазривости, те их та неразборитост ода, а они се онда хватају и за најбезумније, смешне, готово баснослокне игре да би доказали невиност. Површност и слабост њихове моћи мишљења узрок је што се они често и радо заиосе пробисветским пројектима, гато су лудачки склони на дрска предузећа од сваке руке и што се особито радо предају Фантазији. Код великог броја злочинаца налазимо да су у извесној мери слабе интелигенције, да немају довољно моћи схватања и подобности мишљења. Реггиз наводи, да је од 1996 злочинаца видео у 1249 њих средњи иетелектуални дар, у 330 њих ограниченост умну, а у 35 потиуну идиотију. Како Ломброзо белезки, у шпанским казненим заводпма од 23000 злочинаца 67,54% здравог су, 10,17% средњег, а 18,80°/ о лошег ума. Капацитет ума злочиначког огледа се и у великом броју аналФабетних (који ни азбуке не знају) међ младим и одраслим злочинцима скоро свих веома цивилизованих земаља европских. Па и тамо где је најстроже изведена општа обавезна настава пада у очи незнање злочинаца. У Пруској број аналФабетцих код оних за војску и марину рекрутованих износиоје:

1866

67 год.

3,81%

1887

год.

0,71°/

1875

76 „

2,37 „

1889

0,51 »

1880

81 »

1,59»

1890

))

0,54 »

1885

86 >,

1 ,08»

1891

0,45 »

Међутим године 1881. било је међ мушким осуђеницима казнених завода 14,4% анал®абетних, а у иојединим заводима источних провинција чак 53,95%. А та велика разлика никако не иде на рачун социјалних и васпитних прилика, него највећим делом узрок јој је умна ограниченост злочиначког света. Вгисе Тћотзоп из иокуства свога тврди, да млади злочинци лагано и тешко уче и да у томе никако не показују оне подобности и воље, које има у обичних радничких класа, иа додаје: »И учигељи казнених завода у Скотској мисле да је трећина младих злочинаца умом слабих, јер показује релативно врло мало успеха, јогунасти су и с мало изузетка сви споро уче«. То је потврђено и у другим земљама. Овим је, пак, објашњена она кобна црта, која је тако честа у злочинаца да чини суштину њихове злочиначке индивидуалности, на име : слабост воље, њихова несталност и бескарактерност. Док духом јак човек сваком приликом показује своју вољу и оно за чим стално тежи као индивидуалност духа свога и целога свог живота ради постојано по извесним правилима и принципима које је себи створио, дотле човек мале подобности духа нема у себи самом ничег што би га руководило, што би из његовог ја истицало и било обележје његове индивидуалности, његов характер. У таких људи — а у њих долази највећи део злочинаца и пре свега они у поврату и из навике злочинци — воља је као и интелигенција слаба и иестална. Они су играчка сваке силе прилика у којима су; њихова воља није доста јака да одоли оном на што страсти покрећу. Немајући довољно снаге у својој вољи, они се лако иотчињавају вољи других, лако и без отпора дају се заводити и слепо иду за злочином. Само се тиме даје објаснити зашто многи осуђеници под строгошћу у казненом заводу тачно и марљиво раде, у оиште беспрекорпо се владају; а од носла беже, постају расиусни и неуредни чим, изишавши из затвора, буду остављени себи самима. Све добре намере, које су себи стављали у задатак и одиста хтели остваривати, расплину се чим се ослободе строгога надзора, чим на њих стану утицати они који на зло мисле. У нижих слојева народних осећајни живот стоји у узаним границама; племенитије побуде душе једва се и јављају под теретом грубог телесног рада и ненрестане борбе за подмирење пајбитнијих ишвотних потреба; не пробуђују их и не развијају они моћни покретачи, који се задобијају васпитањем у породици и школи, науком и уметношћу. То још у већој мери важи за редове злочинаца. Туаоћа у нарави и равнодушност у осећајима обичне су особине злочинаца; удаљавања ма у ком правцу у том погледу, била као мекост нарави или суровост, махом су само изузеци. Од инстинктивних осећаја најјаче је очувана љубав и наклоност ка родитељима, ка деци, ка иородици. У својим Принципима Социологије, Сиенсер на једном месту каже: Родитељским инстинктом, који је у ствари љубав нрема беспомоћпом, са свим по потреби и неминовности обдарена су у великом степену најнижа племена људска као и најниже животиње, јер

кад тога инстинкта не би било тако јаког морало би нестати дотичне специје или варијетета ; код дивљих народа жртвовање себе сама бар је онолико исто јако као и код људи најцивилизованијих, ако не и јаче; отуд наклоност ка деци и љубав ка потомству, јер се само тако у будућности може живети. Није ретко да будемо колико ганути толико и изненађени, како злочинци, више пута у поврате западали, раде у казненим заводима напрежући све силе своје, како се клоне и малих издатака, само да би оним што заслуже могли помоћи болесној матери или заосталој породици у невољама њиховим. Необично су осећајима богата по кашто писма злочинаца најближима њиховим и пуна бриге о овима, а бол их прожима кад им дођу рђави гласови од куће. Млади злочинци често се стиде и кају при помену родитеља, сестара и браће им ; не ретко у плач ударе одрасли, кад стану мислити на жену и децу. Многе је та јака веза и велика приврженост породици сачувала да даље не чине зла дела. Али тако дубоких осећаја можемо очекивати само код оних, који су сазнали породичнн живот, коме се родитељско срце одазивало љубављу и добротом, који је с браћом и сестрама у родитељској кући живео. У већине злочинаца пак успомене на кућу родитељску бедие су и жалосие; раздор и завада између родитеља, суровост и разузданост, злостављање и безљубавност слике су које су они гледали. Други, оставши нејач, рано напуштени, саморани, ннсу никако ни познали својих родитеља; изгурани су из куће родитељске и живели и не загревани дахом, родитељске, сестринске и братске љубави. Осуђеници ове врсте — а таки чине велики део у казненим заводима — остали су хладни и неномични, без оног осећајима богатог извора који усрећава, пемају оне прве победе — да на себе забораве и за друге живе. Осећајни живот злочинаца — ту ми имамо увек пред очима поглавито здочинце из иавике — јако је отежан у свему што човеку слулси за правац његова држања према осталим људима, по коме се развија културни живот људскога друштва. Раскинута је веза изме^у њега и осталога друштва и он је испуњен самим неповерењем. Крив или прав за судбу која га је снашла, он је ж.ртва прилика, од којих није имао моћи отети се. С највећом упорношћу затвара унутрашњост, душу своју и од оних који би пришли да му помогну. Све, што је изван њега, гледа као непријатеља свога; мржња и злоба осећаји су што их гаји према сваком из друштва људскога које га је оковало и у име закона казнило. Као што ои све људе мрзи, мисли да и њега сви мрзе и врло регко испада за руком оном, који му прилази у доброј намери, да задобије његово поверење. Само онима, који су пред законом презрени као и он, који су као и он друштву рат објавили, само тима даје он у пуној мери своје иоверење, инстинктивно осећајући да припадају један другом и да су узајамно везани. Пријатељство и верност у злочинаца нити су трајни ни јаки. Право пријатељство претпоставља несебичност и пожргвовање, а то су идеалне врлине, непознате подмуклој и ниској природи злочиначкој. Злочинац стоји у некој заједници само дотле, док отуд има какве добити; издаја и неверство, па и грдна неблагодарност, превладају одмах чим затреба бранити се од заједничке кривице. Задовољавање грубих и обичних ирохтева главни им је циљ живота. На дрзак начин и за чудо брзо, неразмишљено спљискају са себи равнима оно гато су с муком упљачкали. Пијанчећи и коцкајући се, крадљивац, варалица и разбојник проћерда све што је злочином приграбио; из казненог завода пуштени осуђеник у првој радости што је слободан спљиска у кругу својих другова који га вребају све што је својим дугогодишњим радом у заводу угптедео и угатедети морао. Хвалисавост и малодушност особине су које характеригау већину злочинаца. Једни хоће увек да имају право и да сами све знају, узбудљиви су до страсности и гневни, пркосећи често и својим старешинама у заводу и подносећи казну с тврдоглавом подругљивошћу. Хвалишу се прошлошћу својом и тврде да ће ићи путем којим су пошли; хоће да им се другови диве и, хвалишући се својим јунаштвом, показују у понатнању и спољашности својој велику сујету. Али је далеко већи број малодушних и равнодушних него ^тих необузданих. Осећајући да не вреде и да немају моћи, већина злочипаца покорава се већој сили која је над њима као једној неминовности све док осећа њен притисак, јер су малодушни да би