Полицијски гласник

БРОЈ 37 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНиХ Ј 287

V. То је био господин већ зрелијих година, усиљена држања, лено развијен, са намргођеним и опрезним изразом на лицу, који је почео тиме, што је застао на вратима обзирући се унаоколо са увредљиво нескривеним чуђењем и као питајући својим погледима: »где сам ја то запао?" — с неповерењем, па шта више и с пеким тобожним страхом, готово и увређено, разгледао је тесну и ниску „бродарску ћелију« Раскољњиковљеву. Са истим чуђењем је по том преиео и зауетавио свој иоглед на самога РасколлБикова, који је лежао на своме бедном, прљавом дивану необучен, чупав, неумивен и њега такође неиомично посматрао. Затим стаде, са истом снорошћу, разгледати рашчупављену, необријаиу и неочешљану Фигуру Разумихииову, којп га је опет, са своје стране, дрско унитно гледао право у очи, не мичући се с места. Ово затегнуто ћутање трајало је један мпнут, и најзад, као што се морало и очекивати, десила се мала промена декорација. Мора бити, да је по неким, уосталом доста оштрим, знацима, увидео, да претерано строгим држањем овде, у овој „бродарекој ћелији« неће баш ништа успети, тек нови се господип у неколшсо умекша и уљудно, али инак не без оштрине, рече, обраћајући се Зосимову и наглашујући сваки слог свога питања: — Родион Романић Раскољњиков, господин студенат или некадашњи студенат ? Зосимов се лагано крепу и можда би и одговорио', да га вије брже-боље иредупредио Разумихин, кога баш није ни плтао: — Иа ето га лежи на дивану! А шта вам треба? Ово Фамилијарно »а шта вам треба? с< сасвим је избило из концепта циФрастога господина; он се чак у мало не окрете РагЈумихину, али је ипак успео да се на време уздрлси и брзо се опет окрете Зосимову. — Ето Раскољњикова! иромрмља Зосимов, показавши главом на болеснике, затим зевну, при чему је некако неодично много разјаиио уста и необичио их дуго држао у таком положају. Па се онда лагаио маши свога џепа на прслуку, извади велики, трбушат, златан сахат, отвори га, погледа и исто тако полако и тромо сгаде га враћати у џеи. А Раскољњиков је за све време лежао на леђима ћутећи, и упорно, премда ништа не мислећи, гледао на дошљака. Његово лице, које је сада окренуо од интересантнога цветића на тапетама, било је ужасно бледо и изражавало необичну патњу, као да је овога часа издржао тепшу операцију или као да су га истом скинули са мучилишта. Али нови гост поче мало по мало будити у њему све више и више пажње, затим сумњу, па онда неповереи.е и шта више неку врсту страха. Кад је пак Зосимов, показавши на њега, рекао: „ето Раскољњикова", он на једаппут, брзо се иодигавши, чисто поскочивши, седе на иостељу и изусти готово изазивајући, али исирекиданим и слабим гласом: — Јест! Ја сам Раскољњиков! Шта желите? Гост га пажљиво иогледа и рече живо, изразито: — Петар Петровић Лужин. Ја се с разлогом надам, да вам моје име више није засвим непознато. Али Раскољњиков, који је очекивао нешто сасвим друго, тупо га и замишл,ено погледа и ништа не одговори, као да је име Иегра Петровнћа чуо одиста први пут. —• Како? Зар ви нисте до овога часа још изволели примити никаквих вести? запита Петар Петровић, намрштивши ее мало. У одговор на то Раскољњиков се полако спусти на узглавље, забаци руке под главу и стаде гледати у таваницу. Лужипово се лице мало помрачи. 1Јосимов и Разумихин почеше га још с већом радозналошћу посматрати, и он се најзад очевидно збуни. — Ја сам очекивао и рачунао, замрмља он, — да је писмо, које је послато још пре више од десет дана, па шта више, готово и пре две недеље... — Чујте, зашто непрестано стојите на вратима? прекиде га на једаппут Разумихин: — Ако имате штогод да објасните, онда седите, а тамо вам је са Настасијом у двоје тесно. Настасијце, склони се, пусти да се прође ! Прођите, ево вам столице, овамо! Провуците се само ! Ои одмаче своју столицу од стола, начини мало простора између стола и својих колена и чекао је донекле у ттзко не-

згодном иоложају, да би се гост „провукао® кроз тај узани пролазак. Тренутак је био тако изабран, да се никако није могло одбити, и гост се прогура кроз узани простор, журећи се и спотичући се. Дошавши до столице, седе и сумњиво иогледа на Разумихина. — Ви се, у осталом, немојте ништа бунити, лупну овај; — Рођа је ево већ пет дана болестан и три је дана бунцао, а сад се освестио, на чак и јео са апетитом. Ово овде његов доктор седи, тек што га је прегледао, ја сам иак друг Роћкин, такође некадашњи ђак, и сад га ето негујем; иемојте се, дакле, због нас ништа бринути, нити устручавати, него продужите, шта имате, као да ми и нисмо овде. — Хвала вам. Да ли ја само штогод не узнемиравам болесника својим присуством и разговором? упита Петар Петровић Зосимова. — Н-пе, иромрмља Зосимов, — шта више можете га разведрити. И он опет зевну. (Наставиће се).

РАЗБОЈНШПТВО У ПРЕОТОНИЦИ. Августа 29 тек. год. члан кварта врачарског јавио је Уирави града Београда ово: — Ратко Радовановић, шпекулант из Куршумлије, који је пре девет дана дотерао овде стоку ради продаје, — овога часа јавио је кварту, да су над њим, ноћас око 2 часа по поноћи, три непозната лица извршила разбојништво, и том ириликом, отели му и однели : једну српску иовчаницу од десет динара, и двадесет један динар у сребру и ииклу, толико је свега и имао код себе. — Разбојпиштво је како Ратко прича, извршено овако: — Још с вечера дошао је к њему на место звано „Испод Липа", близу ветеринарске школе, некакав повисок, црномањаст човек, са малим, црним брковима, у црном оделу и с шајкачом на глави, и причајући му, како је пошао у патролу (?), питао га, да ли је видео неког његовог друга? Кад је Ратко одговорио, да му друга није видео, непознати је отишао, али се доцније још два пута враћао Ратку и то сам. Око два сата по ионоћи дошао је опет код Ратка тај непознати али не сам, већ са још два друга и том приликом,затражио од њега машине да занали цигару. У разговору, који је између Ратка и непознатог настао, поводом тога што Ратко, као »чобанин«, не имађаше машине, један од другова непознатог зашао је Ратку с леђа и ударио га испод колена, а у исти мах скочили су на њега и друга двојица и оборили га иа землЈу. Одмах за тим натуку му добро његову шубару на главу, увежу га преко ње једним шалом, па га дохвате и однесу на

Јован