Полицијски гласник

310

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

Видела сам га кад су га водили на стрељање. Нанред је ишао стари пандур Гаја, за тим он с везаним рукама натрашке, а иза њега још два пандура. Био је хладан као какав окорели зликовац. После стрељања причали су ми пандури, да је убици на путу био сиао један опанак, те се вукао по земљи, а кад му га један жандарм хтеде да доведе у ред, он рече: „Не дирај ! Јога мало па ми неће требати ни овај други! сс И заиста после неколико тренутака није му био потребан ни онај други! : ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричић 27 — Ја се, до душе, нисам могао толико разабрати, јер сам и сам овде новајлија, одговори Петар Петровић непријатно дирнут, —• али, у осталом, две веома, веома чисте собице, а то је и тако на врло кратко време... Ја сам већ најмио наш прави, то јест будући стан, окрете се он Раскољњикову, — и сад га уређују; а дотле се морам и сам мучити по намештенвм собама; два корака одавде, код г-ђе Липевезел, у стану једнога мога младог пријатеља, Андреје Семјонића, Љебезјатњикова; он ми је и препоручио Бакаљејевљеву кућу... — Лебезјатњикова ? рече Раскољњиков полако, као да се нечега сећа. — Јест, Андреј Семјонић Лебезјатњиков, што служи у министарству. Да ли га познајете? — Да... не... одговори Раскољњиков. — Опростите, мени се тако учинило ио вашем питању. Ја сам му био некада старалац... веома пријатан, млад човек... и послушан... Ја волим друштво младежи: по њој ћеш сазнати шта је ново. — Петар Петровић с пуно наде на успех пређе погледом све присутне. — А у коме то смислу? запита Разумихин. — У најозбиљнијем, тако рећи у самој суштини дела, прихвати Петар Петровић, као да се обрадовао питању. — Ја, видите, нисам већ десет година долазио у Петроград. Све те наше новине, реФорме, идеје, све се то и нас дотакло у провинцији; али да би се видело јасније и да би се видело све, треба бити у Петрограду. Е, па дакле, моје је мишљење, да ће човек најбоље опазити и сазнати, посматрајући наше младе нараштаје. И морам признати: зарадовао сам се... — Чему управо ? — Ваше је питање онширно. Могу се и варати, али, мени се чини, да налазим јасније погледе, више, тако рећи, критике; више делатности... '— То је истина, процеди Зозимов. — Лажегп, делатности нема, разјари се Разумихин. — Делатност се стиче тешко, с неба она не пада забадава. А ми, има без мало двеста година, како смо се од свакога посла одучили... Идеје се, можда, и роје, обрати се он Петру Петровићу, — и жеља за добрим је ту, макар, да су то детињске жеље; нађе се чак и поштење, не гледећи на то, што је ту очигледно нагрнула непрегледна маса неваљалаца, али делатности нема ипак ! — Не сла.жем се с вама, — са очевидном насладом изусти Петар Петровић; — до душе има претеривања и неправилности, али треба мало и кроз прсте прогледати ; претеривања сведоче о одушевљењу за ствар и о неправилним спољним околностима, у којима се налази ствар. Ако је урађено мало, па и времена није било много. 0 средствима да и не говорим. А по моме личном мишљењу, ако хоћете, чак је штошта и урађено: распрострањене су нове, корисне мисли; растурено је неколико нових, корисних дела, место пређашњих Фантастичних и романтичних; књижевност узима на се све озбиљнији изглед; искорењено је и исмејано много штетних предрасуда... Једном речи, ми смо се одвојили од прогалости без. повратка, а то је, по моме мишљењу, већ био посао... — Научио на памет ! Препоручује се,... рече на једанпут Раскољњиков. — Шта ? упита Петар Петровић, не разабравши Раскољњиковљеве речи, али није добио одговора.

— То је све истина, иохита Зосимов, да се умеша. — Па зар није тако ? настави Петар Петровић, пријатно погледавши Зосимова. — И сами ћете признати, продужавао је он, обраћајући се Разумихину, али сад већ с одблеском некаквог ликовања и надмоћности, па само што не додаде и: »млади човече«, — да има напретка, или, како се то сад каже, прогреса, иа макар само и у науци и економској правичности... — Та то су Фразе! — Не, нису Фразе! Кад су ми, на пример, до сада говорили: »љуби ближњега« и ја га љубио, шта је одатле излазило? настављао је Петар Петровић, може бити и сувише ревносно: — излазило је то, да сам цепао кафтан на пола, делио се с ближњим, и обојица смо стајали полунаги, по рускоЈ пословици: »Ко за вигае зечева пође, неће уловити ниједнога". А наука нам каже: љуби, пре свега, самога себе, јер је све на свету засновано на личном интересу. Будега ли љубио самога себе, то ћега и послове твоје вргаити како треба, и каФтан ће ти остати читав. А економска правичност додаје да је, што је у другптву више добро уређених ствари појединаца и, тако рећи, читавих каФтана, у толико више у њему и чврстих основа и у толико се више и боље у њему уређује и општа ствар. Дакле, течем ли једино и искључиво за себе, ја баш тим самим течем за све, и доприносим томе, да и мој ближњи добије нешто више од поцепаног кафтана, и то не од појединих, особених доброчинстава, него због општега благостања. Мисао проста, али, која се, на жалост, доста дуго није појавила, заклоњена идеалисањем и сањањем, а изгледа, као да није потребно много оштроумности, па да се човек досети... Опростите, и ја нисам толико оштроуман, сурово га прекиде Разумихин, — па зато и престанимо. Та ја сам и отпочео разговор с извесном намером, али су ми иначе сва та самољубљива брбљан>а, све те безграничне, отрцане Фразе и све једно исто, те једно исто, за ово три године толико огадиле, да, тако ми Бога, нросто црвеним, не кад ја, него кад чак и други о томе говори преда мном. Ви сте се, разуме се, пожурили, да се препоручите својим знањима; то се лако може опростити, и ја не замерам. Ја сам хтео сад само да вас упознам ко сте ви; јер видите, око опште се ствари окупило у последње време толико разних варалица и тако су све искварили, чега су се год дотакли, а све у своју корист, да су коначно целу ствар упропастили. Али, доста о томе ! — Милостиви господине, отпоче г. Лужин, истичући се ванредним достојанством, — да нисте хтели, тако без икаке церемоиије, можда да кажете, да и ја... — 0, молим, молим... Зар бих могао ?... Али доста о томе! пресече Разумихин, и одмах се окрете Зосимову, продужујући с њиме пређашљи њихов разговор. Петар Петровић показао се толико паметан, да је одмах овом објашњењу поверовао. Он се, у осталом решио, да после два минута оде. — Надам се, да ће се сада отпочето познанство наше, окрете се он Раскољњикову, — после вашега оздрављења, и у виду познатих вам околности, још боље учврстити... Веома вам желим здравља... Раскољњиков није ни главе окренуо. Петар Петровић се стаде дизати са столице. — Убио је сигурно какав дужник! са уверењем је говорио Зосимов. — Насигурно дужник! потврђивао је Разумихин. — ПорФирије не одаје своје мисли, али дужнике бабине непрестано испитује... —• Испитује дужнике? гласно запита Раскољњиков. — Да, а зашто ? — Ништа. — А откуда их зна? запита Зосимов. — Неке је показао Кох; имена других била су записана на завојима заложеннх ствари, а по неки су опет и сами дошли, кад су чули... — Али, то мора бити да је био искусан и препреден лупеж ! Каква дрскост! Каква одлучност! — Ама то је бага оно, што није тако! ирекиде га Разумихин. — Ето то вас све и свраћа са-правога пута. Ја, међутим, тврдим — да тај није био ни искусан, ни препреден, и то му је сигурно био први случај! Замисли, да је било са I одређеним плаиом и да је извршио препреден лупеж, и биће