Полицијски гласник

ВРОЈ 41

ИОЛИЦПЛСКП ГЛАСНИК

317

одбрану да је поколебао поротнике и побио доказе државнога тужиоца. Имао је толико обиље необоривих доказа, такав излив милосрђа, тако победоносну речитост, да је невиност Дезулијерова била јасна за цео свет, и његово ослобођење обезбеђено. Председнику су биле сузе у очима када је запитао оптуженога да ли има још штогод да дода у своју одбраиу. — Господо, рече Дезулијер, желим пре свега да изјавим моје највеће дивљење моме браниоцу, који је сада изнео узор дело Француске судске речитости. Ја имам да му приметим само иа једно место његовога дивнога говора. И Дезулијер, дохвативши се једпога спореднога места из беседе адвокатове, поче сипати нову светлост, и коначно задоби општу симпатију. — На несрећу, продужи он, ја не могу толико похвале да одам господину државном тужиоцу, који ми изгледа испод страховитога задатка који му је друштво поверило. Цео суд се запрепасти, државни тужилац позелени, порота се поче збуњивати. Али све то није ништа било према ономе, када Дезулијер, пошто је нагласио сва слаба резоновања државнога тужиоца, поче од дна до врха да износи нову оптужбу. И са каквим маром! са каквом уметношћу! са каквом силином! Он баци нову светлост на сву гнусобу свога злочина, на комаде сруши зграду одбране, своју кривицу доказа тако мајсторски да више није могла остати никаква сумња. Он преокрете мишљење свију као старе рукавице, и задоби оно што је хтео : неиредвиђени резултат да сам себе осуди на смрт. * * * Последње тренутке свога живота провео је у изналажењу једнога новога корака у игри и једнога соса за остриге. Када је свештеник дошао да га исповеди, он затражи да се поп прво пред њиме исповеди; и, када је овај то учинио, он се не исповеди, него се задовољи тиме што рече свештенику: — У вашој беседи од малочас ви сте навели једну реченицу Светога Августина. Она је од 'Гертулијана, из деветога става његовог Бе сиИи (аетгпагит. Идите с миром, сине мој, и не цитирајте више! И поред своје манитости и јачине карактера, Дезулијер се узнемири када виде гилотину. Не што га је био страх! Он се само ужасавао од једне тако баналне смрти после једног тако ексцентричног живота. Било му је непријатно да помисли да ће му врат бити нресечен, као ма коме, као каквом вулгарном Тропману. Лупао је главу тражећи како би могао бити гилотинисан на непредвиђен начин. И на сваки начин нашао је. Јер његово лице, док се пењао на губилиште, сијало је радосним осмехом. Пусти да га положе на кобну даску. У тренутку када се механизам иокрете, он се страховито напреже, покида везе својом херкулском снагом , одбаци се у назад, тако да му глава не оста до врата у месецу машине. , Сечиво паде и пресече преко средине Дезулијерову лобању. * * * Он је био нашао неиредвиђено гилотине!

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈГЕВС^ОГА с руског Јефта Угричић 28 — Да. Јесте ли о томе чули? — Разуме се, у суседству... — Јесу ли вам позиате појединости? — Ие могу рећи; али мене занима при овоме друга околност, тако рећи цело питање. 0 томе већ и не говорим, како су се преступи у нижим слојевима за последњих пет година умножили; не говорим ни о непрестаним разбојништвима и паљевинама, које се свуда догађају; за мене је од свега најчудније то, што се преступи и у вишим друштвеним слојевима на

исти начин умножавају, и, тако рећи, иду упоредо. Тако, се, на пример, чује, како је онамо некадашњи ђак опљачкао на друму пошту; тамо су опет први људи, по својим друштвеним положајима, правили лажне банкноте; овамо, у Москви, хватају читаву дружину, која је правила лажне обвезнице последњег лутријскога зајма, — и међу главним саучасницима налази се један лектор оиште историје: онде, оиет, убијају у иностранству нашега секретара из новчаних и загонетних узрока... И ако је сад ова баба зајмодавка убијена неким из бољега друштва, јер мужици не дају златних ствари у залогу, онда чиме да се објасни ту с једне стране развратност образованога дела нашега друштва? — Економских је промена много... одазва се Зосимов. — Како да се објасни? умеша се Разумихин. — Па ето, баш и сувише укорењеном одвратношћу према раду и могло би се то објаснити. — То јест... како ви то мислите? — А шта је одговорио у Москви, ето тај лектор ваш, на питање: зашто је правио лажне обвезнице? »Сви се богате на разне начине, па се и мени прохтело, да се брзо обогатим (( . Речи се тачно не опомињем, али је смисао, да се без муке, на туђ рачун, брзо обогати! Навикли су да на готово живе, да ходе туђом помоћу, и жвакано да једу. Е, а кад куцне одсудан час, онда се сваки покаже шта вреди... — Али, онда, где је морал? И, тако рећи, закони... — Ама, због чега се ви бринете? изненада се умеша Раскољњиков. — То се баш х;лаже с вашом теоријом ! — Како то — с мојом теоријом? — Па изведите до краја све, што сте малочас проповедали, и изиће ће, да се људи могу убијати... — Молим, молим! узвикну Лужин. — Ама није он тако мислио! одазва се Зосимов. Раскољњиков је лежао блед, са уздрхталом горњом усном и тешко је дисао. — Све има своје границе, с важношћу продужи Лужин ; — економска идеја још није изазивање на убиство, и ако се само узме. —■ А је ли истина, да сте ви, прекиде га на једанпут опет Раскољњиков гласом, који је дрхтао од злобе и у којем се огледала иекаква радост, што вређа, — је ли истииа, да сте ви рекли својој невести... онога истог тренутка, кад се вашем предлогу одазвала, да се највише радујете томе... што је она просјакиња... јер је паметније узети жену из сиротиње, да би се носле над њом господарило... и да би јој могли пребацивати и подсећати је, колико сте јој доброчинстава починили ?... — Драги господине ! срдито и раздражено узвикну Лужин, сав успламтео и збуњен: драги господине... тако искренути смисао!.., Опростите, али ја вам морам рећи, да гласови, који су до вас дошли, или боље рећи, који су вам донети, немају ни сенке здраве основаности, и ја... могу мислити ко... једном речи... та стрела, ваша мамица... Она ми се и без тога учинила, поред„свију својих, у осталом, одличних особина, учинила ми се занесена својим романтичним мислима... Али ја сам, при свем том, био хиљаду врста далеко и од предпоставке, да би она у тако накарађеном Фантастичном облику могла ствар разумети и представити... И најзад... напослетку... — А знате шта? узвикну Раскољњиков, иридижући се на јастуку и гледајући га сасвим из близа погледом, што је севао и скроз продирао: — знате ли шта? — Па шта? Лужин стаде, те је чекао са увређеним и пркосним изразом лица. Ћутање је трајало неколико секуиада. — Е, па то, што ћу вас ја... ако се још једанпут усудите... споменути ма једну реч... о мојој матери... бацићу вас стрмоглавце низ степенице ! — Шта је с тобом?! повика Разумихин. —■ А, дакле то ли је оно ! — Лужин пребледе и уједе се за усницу. — Чујте ме, господине, поче он испрекидано и уздржавајући се свима силама, али ипак тешко дишући, — ја сам још мало пре, на првом кораку, запазио вашу нељубазност, али сам нарочито остао овде, да бих дознао више. Много бих могао да оиростим болеснику г и рођаку, али сад.... вала.... никада.... — Ја нисам болестан! викну Раскол.њиков.