Полицијски гласник

316

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 41

цизног тражења и извршења истог, не може се приступити никаквом решавању. На саслушању дужиик поднетом квитом доказује, да је дуг платио. Значи да исти више не постоји и онда нема места одобравању забране. Општински судови решавају по грађанском поступку, само у кругу своје надлежности и прописа §§ 449 и 450 грађ. пост. где се говори о кратком постуцку, не примењују се^код општ. судова, јер кратком поступку код истих нема места.

Одговор на задатак у 39 броју На задатак штампан у 39. броју »Полиц. Гласника", правилно су одговорили: 1. Владимир М. Живковић, писар општ. ропочевске 2. Милан П. Зарић, писар општ. ропочевске 3. Глигорије Мајдевац, писар општ. јасничке 4. Јанићије Николић, рачуновођа општ. власотиначке 5. Ђорђе Т. Станишљевић, писар општ. власотиначке 6. Рад. Марић, деловођа оншт. змињачке 7. Рад. Бабић, деловођа општ. коњушке 8. Милан М. Гајић, писар општ. коњушке 9. Милија М. Раденковић, писар општ. бољевачке 10. Радомир Ј. Павловић, писар општ. крчмарске 11. Живојин В. Ивановић, писар општ. крчмарске 12. Љубомир И. Јовановић, писар опигг. ракиначке 13. Светозар Ерић, писар општ. бањанске 14. Алекса II. Миловановић, писар опгат. в. планске 15. Милан Радосављевић, писар општ. ланишке 16. Младен Гајић, писар општ. бунарске 17. Бранко Радојевић, иисар општ. драчке 18. Радојко Миладиновић, писар општ. куишћске 19. Живојин Ј. Шобић, деловођа општ. липолишке 20. Л^убомир Ђ. Јовановић, писар општ. градачке 21. Миладин А. Пандуровић, писар опгат. ноћајске. Они су били зато, да ствари погшсате треба одузети и предати одређеном стараоцу по § 466. грађ. суд. поступка и његовим нзменама законом од 14 јуна 1898 год.; а да на парпицу треба упутити аовериоца. То је и правилно, јер, погато је Милка поднела јавну исправу, која је код власти потврђена ире њене удаје, да је све пописане ствари донела мужу као мираз — спрему при удаји, то се ствари имају сматрати као њена искључива својина, на које муж има само право уживања; те по томе и по § 471 грађ. суд. поступка, морају се сматрати као ствари женине, и ко то хоће да спори, онда, погато је она јача у праву, мора судским путем да докаже, као гато то наређује горњи наведени иропис § 466 грађ. пост. Погрегано је мишљење осталих општ. писара, који су у одговорима застуиали гледиште: да ствари треба одузети и Милеву жену упутити на парницу ради доказивања пра^а својине, јер то би било противно јасним законским одредбама. — Таквих одговора било је у овој прилици врло много, и они су сви — неаравилни.

ОАМ СЕБЕ 00УДИ0 — ПРЕВОД С ФРАНЦУСКОГА Било му је име Дезулијер, и било му је јако криво због тога. А грешио је: јер без сумње из мржње према томе имену и баналности на које оно нодсећа, код Дезулијера се створила чудна страст за оргиналношћу. Као оргинал, био је потпун и редак. Нешто мало бавио се са свачим, са уметностима, са књижевношћу, са уживањима, и најзад је догаао до тога да је себи створио један идеал који се састајао у томе што је у свему тражио неаредвиђено. На први поглед, то не изгледа баш тако чудновато, и та теорија може само да означује један љубопитан дух, који зазире од обичнога, који је жељан новога, као што су у опште сви људи који нешто стварају. Али чудноватост је била у томе, што је Дезулијер од те теорије био направио правило свакидашњега живота, и служио се њиме у опхођењу са светом, и у њој ишао до последњих граница ексцентричности. Он је био постао денди неаредвиђеногп.

* * * Он је налазио да се оригиналност срета само у променама, и био је створио ту аксиому, да човек никада не треба да личи на самога себе, нарочито телесно. Тиме се могу објашњавати необична промењивања његове ношње, његова гласа, чак и његове Физиономије. Захваљајући разним средствима, он је свакога дана имао другачу главу, и живео као Протеј. Дух му је био исто тако покретан као калејдоокоп, и у њему су се вртели као обојено стакло најневероватнији парадокси, најчудноватије идеје; то је била једна ломљава речи, идеја, слика, представа, резоновања, и био је у стању да заслепи човека који би зажел^о да провиди тај Фантазмагорични разум. * * * У осталом, то је било дивно обдарено створење. Здрав, добре грађе, и под његовим позајмљеним цртама вирила је модерна ленота. Чудновате умне снособности послужиле су му те је могао примити све врлине као и све пороке, све науке као и све уметности. Знала су се његова херојска и кукавичка дела, ствари снажног ума, несравњена иарчад поезије и прозе, клице нове мелодије, нацрти по којима се могао видети будући велики уметник. У рукама његовим био је цео геније? људски. Али он није ишао до дна, под изговором да је то банално. Задовољавао се тиме гато би казао да он зна како модае бити велики човек, велики песник, велики музичар, велики уметник, и да се одриче тога, јер су то величине и сувише вулгарне за њега. — Све то, говорио је он, старо је као и сокаци. Ништа не налазим у томе што ћу бити бог мога века, јер то ја и јесам. Ах! мене би занимало да постанем тај бог, када бих био животиња. А и то су људи већ видели. Обично су га сматрали за' луду. Неки су га пак држали за неку врсту Антихриста. Али тај Антихрист био је и сувише танано ексцентричан да би веровао у сама себе. — Када би Бог ностојао, рече он једнога дана, а када бих ја то био, не бих био толико глуп да не докажем да нисам Бог. * * * Са таквим теоријама, Дезулијер је могао живети само у Паризу и у наше доба; и он би без сумње спокојно проживео дуге године, узнемирујући само неколико пријатеља, забављајући гомилу, да није одиста био генијалан човек. Обичном оригиналу доиста не би ни на ум пало да учини најзад последњу ексцентричпост која би га живота стала. Он науми да убије своју љубазницу, да је балсамује и да даље буде њен љубавник. Злочин је био учињен са толико знања, са таком новошћу обазривости, да је остао непронађен. Тајна садичне чудовишности била је баш банална Дезулијеру. Он нађе да то није велика оригиналност бити чудовиште и измаћи се иравди. Он потказа сама себе, без икакве гриже савести, што је било б^итно неаредвиђено. Цео Париз једним криком ужасну се од злочина, и наскоро цео свет упре погледе на Дезулијера. * * * Био је тренутак сада или никада не бити обичан, и требало је наћи непредвиђено посред вулгарности затвора, касационога суда, гилотине. Дезулијер не изневери свој позив. У Мазасу није водио бриге ни о својој одбрани, ни о својој болесној популарности, него је на своме телу изводио тајне животињскога магнетизма, и тај филозофски спис преносио у једносложне соиете. После трећега сонета, окану се тога, јер је видео да је^ то могу&е. * Пред судом био је ванредан. • Његов адвокат, један од најславнијих, и кога је занимала тешкоћа самогћ случаја и немарност клиента, дао је такву