Полицијски гласник

322

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42

прави зло и штету коју је учинио; код лажног кајања то је редак случзј, он ту мисли вигае на себе сама него на жртву своју; Онај који се однста каје ожалошћен је, благ према другима а строг према себи, међу тим онај који се каје само привидно напрасит је, суров, напада друге, осветљив, терети друге , као своје саучеснике и чини их одговорним за све. »Признање и показивање неке нелагодности или болног осећаја, сами по себи, нека су праћени својом мимиком па и сузама, нису никакви знаци кајања« — вели од речи до речи Фери. Упорно поридање учињеног дела сигуран је доказ да нема никаква моралног осећаја, а тако и радост што је казна испала мања него што се мислило и заслуживало. Ако се по овоме стане мерити право кајање, имаћемо међу злочинцима веома мали број правих покајника, као што Фери доиста то и показује статистичким иодацима код разних категорија злочинаца. Признање кривице заиста није знаккаја^ва. Обично 74% злочинаца признаје своју кривицу, а правога кајања нема. И у поврате западали кривци не поричу своја дела; они их причају уз разна изговарања без икаква трага од кајања. Само злочинци противу ?) благонаравија к (све врсте блуда и силовања) упорно одричу своја дела, и ту као да је узрок порицању неки остатак осећаја самога стида. Непризнавање ни иначе не значи не кајати се. Не кају се обично они који чине злочин противу лица, нарочито мучке убице ради какве материјалне користи и злочинци из навике противу својине. Касиер је мњења да код свију категорија злочинаца за већину треба узет« да кајања нема. Иа да ли је немање кајања знак »урођеног злочинца?" Право кајање је у злочинаца, како малих тако и великих, ка^о код први пут тако и код више пуга кажњених, веома ретко. Немање кајања не може никако бити знак какве инстинктивне или органске криминалне активности; врло је мали број људи у најнилсих слојева друштвених који су тако у моралном погледу одгајени, да су подобни за право морално кајање и покајно делање. Тек уз друге појаве, немање кајања могло би бити важан знак злочиначке природе. Кајање и савест везани су као последица и узрок; савест пробуђује осећај кајања. Где кајање озбиљно и у јакој мери стоји трајно, ту постаје оно, што зовемо грижа савести. Где нема савести нема ни кајања. Па шта је савест? Противно априористичком учењу, по коме је осећај моралности човеку урођен, присталице правца натуралистичког, ослањајући се на теорију еволиције, уче да савест није нешто што би од искони било урођено човеку, него да је поступно постајала, да је нешто задобивено, што је наслеђивањем и васпитањем постало снага која човеком влада. Морални појмови првобитно су производ искуства у том шта је корисно, које искуство потоњим генерацијама је инстинктивни покретач, као знање или савест којом се руководе у оном што се ради као добро или зло. Ко вели да ми по савести добивеној патприродним путем знамо шта је добро а шта зло, тај прећутно тиме пориче сваку природну везу између радње н њене последице. Добро или зло какве радње у последњем степену одређује се добрим или злим последицама које отуд насгају по нас. Осећај моралних дужности своди се на дејство казне, коју за извесна дела намећу закон и јавно мњење. Страх да ће казнити природа, бојање од казне државне и друштвене, па и религиозне, порађа у нама оно осећање принуде, које нас веже за мишљење и гони да тренутне жеље потчинимо будућности и да своје личне пожуде потчинимо захтевима општијим. Савест човекова није никако првобитно урођена као ни закон морала. Врло многи народи старога света са свим ништа нису или су једва што знали за тај категорички императив и за оно што савешћу зовемо, на и већина народа још нецивилизованог света на највећем континенту ове земљине кугле тако исто стоји у том погледу. У овом је необорљив доказ, да савест није нека особина човеку урођена. Многа племена још ни данас не осуђују разбојништво, убиство; многа гата вигае сматрају за врлину оно гато ми пороком зовемо. Издајством, пљачком и убиством долази се до части и угледа. Свака културна епоха проглашава за врлине оне особине, за дужности оне радње које су њој потребне. Човеку модерне културе, чим из првог детињства изађе, указују се рђаве радње, уби-

ство, крађа, те се учи презираги их и осуђивати. У свест нагау све јаче улази суд, да су те радње порочне и да их не треба чинити, да имају за своју последИцу сградање, било од Бога или од људи. Кад тако гато чинимо, тај суд. који је у свесги нагаој казује нам да рђаво радимо, а та свест која. нас куди јесте савест која нас гризе, која нас казни. На против, кад гато учинимо, што нам савест иаша приказује као хваће вредно, осећамо задовољство и мило нам је. Само лагано и поступно савес.т се са другим особинама културнога живота развила у оно, што народи бележе као јавну савест. Моралност и савест одговарају носматрањима народа ио времену и местуу Најзбрка^није и најпротивречније моралне системе, од којих свако друштво и свако доба даје више или мање згодан тип, све скупа оправдавају се тиме, гато се оне у приликама у којима су ипак приближавају ономе гато је могло бити као најбоље. (Наставиће се).

ЦРТАБЕ И ЊЕМУ СЛИЧНИ П00Л0БИ (СВРШЕТАК) Састављање иоцеианих хартија Иознато је да иследник доста пута добија хартија које су подеране на ситне комадиће а које могу бити од велике важности. Кад имамо да радимо гакав посао, најпре треба набавити једну таблу стакла или гато је још боље врло доброг и провидног иаус-платна, које се са четири ексерчића на једној глаткој дасци разапне. За тим се разастру сви комадићи дотичне хартије (најбоље је на каквој црној подлози) и најпре се покугаава да се изнађе, да ли се може познати лице и наличје (нпр. једна је страна исписана, друга није, једна је убрљана, друга није), Ако је то могућно, онда се сви комадићи хартије наместе тако, да једна и иста страна хартије буде окренута горе. За тим се најпре изнађу они комадићи, који имају две обрезане ивице, даале они, који ће сачињавати углове хартије. Кад се нађу они, онда имамо подесне сталне тачке. Та четири комадића што чине углове наместе се како треба. За тим се траже они комадићи хартије, који имају по једну обрезану ивицу. Они се деле у четири групе, према томе куд је која ивица окренута: горе, доле, десио, лево. За тим се ти комадићи мећу тако, да се сложе с комадићима што чине угао, и ако имамо среће, можемо склопити оквир, у који се остали парчићи слажу удешавањем и иробањем. Кад изнађемо где који комадић долази, тада прилепљујемо један за другим, и то онако како се чита, почињући с лева озго. Ако је хартија излагана још каквим процедурама, да се оно гат-о је написано, не би могло прочитати, у многим случајевима помаже ФотограФовање. Тако је на изложби у Чикагу 1893 била изнесена једна цедуља, која је била исцепана и умрљана тако, да се никако није могла прочитати, а поред ње је била изложена и њена ФотограФија, на којој је свак могао иапио прочитати. Од колике је важности састављање хартија најбоље доказује овај случај. Једног јутра дође к иследнику један постарији, имућнији сељак и јави му, да је те ноћи тешко рањен из пушке. Кад је пролазио поред једне шуме баш на раскрсници изишао му је у сусрет неки човек, упро у њ револвер и затражио му новац и сат; он се успротивио, а разбојник му је отео сат и у исто време опалио револвер; зрно му је ушло у лево уво, разбојник је утекао а сељак је дуго лежао на раскршћу онесвешћен. Кад је дошао к себи, вратио се у село, да од тамошњег лекара тражи помоћи. Овај му је превио рану и у колима га послао у варош, у болницу. Лекарским прегледом константовано је, да је зрно прошло кроз ухо и уста. Пошто је сељак тачно описао кривца, иослати су жандарми у потеру за истим, а иследник је отишао на место где је дело извршено. Ту он нађе нешто што је у њему изазвало сумњу. Локва крви, која је постала кад је сељак после повреде онесвегаћен лежао, била је у трави иза једног повећег зида. Међу тим пут, на коме се тај догађај одиграо, био је са супротне стране. Та околност побуди иследника, да пажљиво с једним жандармом прође пут, који је превалио сељак после напада, кад је игаао к лекару. Кад је пследник већ био готово приспео у Ј., виде иза једне гомиле туцаног камења ситно иоде-