Полицијски гласник

330

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 43

озбиљно у питању. Један зналац какав је чувени правник Глазер, у делу своме »о кривичиој одговорносги, слободној вољи, савести и казни", вели: „Становник Нове Гвиноје има осећања само за своју најближу околину, његови су обичаји и правни погледи, према социјалним потребама му, тек један минимум, сва савест му је са свим бедна; па и у нас, Европљана, у сред тако тесног и великог саобраћаја од човека до човека, од народа до народа, саосећање једва прелази преко прага куће нам у којој станујемо, савест ,почиње да се гаси и нестаје, и ако теориски знамо шта је право а шта није, чим су у питању интереси људи од нас далеких". \Уа11асе вели: »Не претерује се много, а врло често је са свим тако, кад се тврди, да маса нашега друштва у моралу није се још узнела изнад дивљака и да, шта више, у многоме је испод ових". * * * Италијанска криминална школа учи, да је урођени злочинац раван морално лудом. Морално лудило, као један засебан облик душевне поремећености, мање је посматрано у заводима за умоболне него у казненим заводима, за то је постојање овог облика лудила тако дуго оспоравано. И злочинац и морални лудак имају једне ненормалности лобање. Веле, да морално луди, као и урођени злочинци, имају различито Формоване половине лица, дебеле усне, велика уста, погрешне зубе, равно, несиметрично и узано непце, велике уши и здужену ресицу. Што су те аномалије лобање и лица нешто ређе у урођених злочинаца, то, по тумачењу оштроумног Ломброза, долази отуд, што се морална идиотија на лицима која јој подлежу јавља позније, услед каког тифуса итд., а злочинац показује знаке изрођавања још од почетка или после дужег упражњавања у неваљалству. И други знаци телесне дегенерације и урођених мана заједнички су им. А што им је у највећој мери и неоспорно заједничко, то је немање душевности, немање осећаја за све што је морално и узвишено, за све оне алтруистичке покретаче, као и жудња да зло чине. И урођени злочинац и морални лудак сујетни су и надмени, при том интелигенције разнога степена, час им је ова недарнута, нормална, час нешто мања. У обојице развија се неко характеристично стање још из детињства или од првих година младићскога доба, као склоност крађи, ексцентричан характер. свирепост према животињама и вршњацима својим, лаж, лукавство и дрскост у затрљавању својих неваљалстава, прерани полни нагон и др. Раније ми смо казали како гледамо на моралну идиотију, те нам није потребно и сада улазити у ово спорно питање. Морална перверсија или квар појава је, која се дешава код многих обољевања мозга прелазно или трајно, као и код извесних токсичних и других соматичко-патолошких стања. Морално деФектан човек не сме се звати умоболним, ако уз злочиначку склоност и радњу нема никаквих знакова психозе, правог умног обољења; онај, који би био характерисан тиме, што би очувао целину свих психичких особина а чинио једнако неваљала дела, није луд ; ту немамо лудака него злочинца. Така лица злочинци су, а не умоболни, аа нека су им злочина дела ма како абнормна и монструозна. И као год што мислимо да нема моралног лудила, тако исто мислимо да нема ни неке нарочите организације мозга. која би човека чинила злочинцем, И онда наравно не може се ни једначити урођени злочинац с моралним лудаком, јер ни један ни други и не постоје као неке засебне категорије. Наравно да има индивидуа, које су нам оригинално абнормне по злочиначком им характеру, по својим моралним нддостацима још из младости, по својим непрестаним поновним упадима у кривицу, али сви ти, ако не показују никакве поремећаје душевне СФере своје, нису ништа друго него злочинци, а умоболни или луди су тек они од њих, у којих је и дух поремећен. Ма колико да је ту тешко оделити и разликовати прелаз од злочина ка лудилу, ипак се та разлика мора очувати, а она је једино у том, што лудило има за основу обољевање нервне системе, а у злочинца нема оболелости тога органа. Урођенога злочинца нема, јер нема ни такога мозга, чије би све Функције остале недарнуте а показивало би се да принудно гони само на злочин. Многи од ових монструозних злочинаца имају пуно аномалија у Форми лобање и других знакова дегенерације, али по томе закључивати о стању мозга које би само криминалу гонило није допуштено

већ за то, што тих истих аномалија има и код људи морално чистих, добрих и честитих. Да се узме да има урођеног злочинца, наводи највише то, што има тешких и врло чудноватих злочинаца међу самом децом. Ту нам често излази пред очи загонетка, коју не умемо да разрешимо. У новије време је ужасан број случајева, да врло млада лица, шта више деца испод оних година које закон захтева да бисмо их могли казнити као злочинце, извршују с невероватном, леденом хладнокрвношћу и мирно&ом страшне злочине, па остају са свим равнодушни и лажљиви за све време истраге и издржања казне, без икаква трага кајања, ништа их не узбуђује, њихово срце ничим није узнемирено. Често се у таким случајима, уз интелигенцију, оштрину <ума и моћ расуђивања зликовчева, на начин најгрознији, са свим јасно види одсуство свега моралног осећања, тако, да миелимо у праву смо веровати, да пред собом имамо не само моралног идиота него урођеног злочинца. Но баш та чудовишта, која се од најраније младости одликују злоћом и ружним склоностима, у већем или мањем степену имају на себи знаке слабоумља; код других пак други нојави казују неко болесно стање мозга. Та лица ире су урођени умоболници него урођени злочинци. У осталом није редак случај да се доживи, да се после казне дугог затвора и ти без срца и осећаја млади злочинци стану јако кајати и да их савест стане веома гристи, ако је само за све то време рационално лечен њихов нарочити характер. (Наставиће ое).

ПОЛИЦИЈОКИ РЕЧНИК. Општински послови. Од једног општинског писара добили смо овакво питање: М. С. из Ореовице, покосио је ливаду Р. М. из Жабара, која је у атару оиштине жабарске. Оптужени је, а на тужбу тужиоца, ухваћен на самом делу, при раду. Суд општински за ово дело самовлашћа а на основу закона казнио га је са 10 дана затвора. Осуђени се жалио противу ове пресуде надлежној полицијској власти, и иста, расмотривши акта и пресуду по овоме предмету, жалбу је жалиоца одбацила а пресуду општ. суда одобрила, према чему је иста постала „извршна". Ради извршења ове пресуде, суд јо. општине жабарске писао суду општине ореовичке, тражећи да пресуду његову у целом просгранству њеном изврши над оптуженим. Када је суд општине ореовичке, приступио извршењу ове пресуде, по захтеву суда опшгине жабарске, онда је оптужени М. С. поднео молбу суду, да га не подвргава затвору, но да му казну замени новчано, коју одмах и полаже. Питање је, којој општинској каси припада наплаћена казна? да ли општини жабарској, који је суд дело извиђао, судио и пресудио, или општини ореовичкој где осуђеии стално живи, и којој је акт ради извршења осуде — казне — послат. Позвани својом дужношћу. да одговарамо и објашњавамо, свима општ. писарима, и да их упућујемо на правилну и закону радњу, ми са највећом готовошћу и на ово питање одговарамо: Решавање о томе, да ли ће се казна затвора заменити новчано, по молби осуђеног, падало је у надлежност онога суда који је казну и изрекао, а не онога суда, који је по молби суда општ. жабарске имао казну извршити. Дакле суд општ. ореовичке могао је само примити молбу осуђеног, па исту послати суду општ. жабарске на решење, хоће ли му се молба, о замени казне затвора за новчану заменити и да ли он то по самом кривичном делу и поступању при истом заслужује. Суд општиие ореовичке у своме спроводпом писму могао би само дати своје мишљење, о томе: да је осуђени на казну добар грађанин, да је владања доброг, да није дотле осуђиван и за каквог се у опште у грађанству сматра, са напоменом, да би се према његовом владању и понашању иста казна затвора могла заменити новчаном, тј. ако би је осуђени могао платити једном својом трећином имања, што такође треба у спроводном акту назначиги. Када би суд општине жабарске уважио молбу осуђеног, и разлоге суда општине ореовичке, он ће, донети своје решење, о замени казне и онда тражити наплату по решењу са оно-