Полицијски гласник

БРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

м 331

јшком вредношћу колику иста по замени износи, са свима осталим трошковима означеним у пресуди. Сва ова сума припада суду општине жабарске, у чијем је реону кривица учињена, који је дело изви1 ( ао и пресуду донео, а за извршење свега овога надлежан је суд општине ореовичке где осуђени стално зкиви, а то је све дужан извршити по узајамној а на закону положеној дужности. Ово је наш одговор.

Одговор на задатак у 40 броју На задатак штампан у 40. броју »Полиц. Гласника", правилно су одговорили ови општински писари: . Г. Јаков Л. Јаковљевић, писар општ. б. поточке 2. Јанићије Николић, рачуновођа општ. власотиначке 3. Јездимир М. Обрадовић, рачуновођа општ. плешке 4. Богдан М. Милосављевић, деловођа општ. плешке 5. Рад. Бабић, деловођа општ. коњушке 6. Милан М. Гајић, писар општ. коњушке 7. Јован Костић, деловођа општ. влаховске 8. Живојин Ј. Шобић, деловођа општ. липолишке 9. Александар Младеновић, писар општ. влашко-долске 10. Милија М. Раденковић, писар општ. бољевачке 11. Глигорије Мајлевац, рачуновођа општ. јасичке 12. Димитрије Б. Јаковљевић, писар општ. јасичке 13. Љуба И. Јовановић, писар општ. ракиначке 14. Анђел Благојевић, деловођа општ. трњанске 15. Радомир Ј. Павловић, писар општ. крчмарске 16. Велимир М. Животић, писар општ. топоњске 17. Никола Ђ. Ђурђевић, писар опгат. вел. бошњачке 18. Љубомир Ђ. Јовановић, писар општ. градачке. који су се изјаснили, да је пресуда општинског суда аравилна. Пресуда и јесте правилна за то: што малолетник не може правити дугове за време свога малолетства, без знања и одобрења старалаца, па ма му они и одобрили да руководи кућом, јер то је руковођење само деловодство, зашта увек треба полагати рачуиа или добити за ма какво предузеће одобрење. Овде је малолетник примио самосталну управу наследног имања, по решењу старатељског судије Бр. 12483, 23 априла 1899 године', и одмах је изјавио да одриче дугове, учињене и признате за време малолетства; дакле ствар се према §§ 916 и 919 грађ. пост. мора поставити у пређашње стање, тако. да дуг њ>, аостоји. Остали, који веле да је са одрицањем плаћања дугова учињсно задоцњене, јер је раније био пунолетан, — не вреде, јер то не стоји. Пунолетство малолетника се оглашава судом и предајом имања на слободно руковање, разрешењем старалаца,

ЈЕДНА ЛУДА ^ Ги де Мопасан Умро је као добар чиновник, као председник једног великог суда. Његов узоран начин живота био је у правничким круговима Француске прешао у пословицу. Адвокати, млади саветнпци и судије поздрављали су са страхопоштовањем његово бледо и мршаво лице из кога су се сјајила два ока. Цолога свога века гонио је злочин и бранио оне који су у опаспости. Лопови и убице нису имали горег неиријатеља од њега, јор њима је изгледало, као да је он био кадар да чита из њихове душе, да погоди њихове најскривеније мисли, и да муњом свога ока открије све њихове замке. Претрпан силним почастима умро је у осамдесет и четвртој години своје старости. Цео народ је плакао за њиме. Војници у парадном оделу отпратили су га до гроба, господа са белим краватнама говорила су жалосне речи над његовим сандуком, и пролевали сузе, у чију се искреност већ смело вероватв. Али када наиђе уплашени адвокат у покојниковој фијоци, где је чувао акта о великим злочииствима, на овај чудноват рукопис: Зашто ? 20. јуна 1851. Баш сада долазим из седнице. Блондена сам осудио на смрг. Зашто је тај човек убио своје рођено

петоро деце ? Зашто? Често пута сусрећемо људе, којима је убијање права сласт, и заиста мора бити да је то нека сласт. можда највећа што постоји. Зар убијање није најближе стварању? Стварати и разоравати? Ове две речи садрже у себи историју света, историју целога света, свега онога што постоји. Зашто ли је то тако слатко, кад човек убија? 25. јуна. Замислимо, да ту пред нама неко чсвечје биће живи, иде, јури. Једно биће, једна жива ствар, која у себи носи принцип кретања и једну вољу, која то кретање регулише. Та ствар ни с чим није у вези, није прикована за што, него је комад живота, који се креће по земљи, и ту крпу од живота, која је Бог зна од куд дошла, можемо разорити како хоћемо и тада од ње неће ништа остати, ништа, она ће иструнути, па је све свршено. 26. јуна. Зашто је убијање злочин? Зашто? Баш напротив, то је природан закон. Свако биће је одређено да убија. Убија да живи и убија да убија. У нашој је природи да убијамо. Ми морамо убијати. Животиња ненрекидно убија, сваког дана, сваког тренутка свога живота. И човек непрекидно убија, да би се хранио и зато што осећа потребу да убија. Из сласти за убијањем измислио је лов. Та и дете већ убија инсекте, птичице у гнезду, и све мале животиње, које му дођу под руку. Али то још не засићава неодољив нагон за убијањем, који у нама лежи. Нама није довољно да убијамо само животињу, ми морамо убијати и људе. Пређе се тај нагон задовољавао приношењем људских жртава. Данас постаје убијање потребом нашег друштвеног реда, злочином. Убицу осуђују и кажњавају. Али пошто ми не можемо живети, док се не предамо том природном нагону убијања, ми то себи, с времена на време, олакшавамо ратовима, где један народ други потпуно уништава. И све онда плива у крви, читаве војске обузима нека врста пијанства од крви, заражује грађаие, жене, децу кад у вече, крај лампе, читају одушевљена причања о овим крвавим светковинама. Могло би се помислити, да бисмо требали мрзети те људе, који по своме занату приређују овако касапљење људи. 0, не, њих претрпавају почастима, облаче их у сјајне униФорме, на главама носе калпаке и ордене на грудима. Дају им се одличја и титуле сваке врсте. Они су горди, поштују их, жене их љубе, а гомила их поштује, и то само зато, јер је њихова мисија да пролевају човечју крв. Они пуштају своје убилачке инструменте да звече по улици, на које мимопролазећи, који носи капут, гледа са завишћу. Јер убијање је велики закон, који је природа усадила у груди човечјег бића. Нема ништа лепше и ништа поштеиије но убијати. 30. јуна. Убијање је закон, јер природа воли вечиту младост. Из свију тих несвесних дела звони: хитање! хитање! хитање! Јер што више разори, више ће обновити. " 2. јула. У осталом шта је човечје биће? Све и ништа. Мишљу је све. Савегаћу и знањем је одломак света, чију историју носи у себи. Оно је огледало ствари и дела. Свако човечје биће постаје у свету засебан свет. Али погледајте, на путу, како се расе окрећу у ковитлац и онда човек није ништа више, ништа, ништа. Уђите у лађу и отисните се од обале, која хити од људи, и наскоро нећете ништа друго видети сем обале. Неприметно, сићушно биће нестало је, јер је мало, незнатно. Возите се брзим возом кроз Европу и гледајте кроз прозор : свуда ћете видети људе, људе, небројено људи! Они гамижу по ливадама, гурају се по улицама, ту су глупи сељаци, који ништа друго не знају, него само да обделавају своју земљу, грозне жене, које ништа друго не знају, него само мужу да екувају јело и да му роде децу. Идите у Италију, идите и Кину и ви ћете видети милијардама човечјих бића, која се рађају, живе и умиру, не остављајући за собом ни толико трага, колико оставља мрав кад га згар.имо на путу. Идите у земље где Црнци живе по својим прљавим колебама, где Арапи седе под сурим шаторима, који се лепршају по ветру, и онда ћете се уверити, да јединица бића остављена самој себи, не вреди ништа, ништа. Раса је све. Шта вреди једно биће, јединица бића, код каквог номадског племена у пустињи? Ти су људи као философи , они се не боје смрти, у њих човек ие вреди ништа. Убијамо свога непријатеља — е па то је рат. Да, журите се кроз свет и погледајте гужву небројених, непознатих људи. Непознатих? У томе баш и лежи проблем.