Полицијски гласник

332

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Ш'0.1 43

Убиство је и постало злочином, јер смо нумерисали човечја бића. Кад се роде, уводимо их у кљиге и крстимо их. Они су под законом. У томе лежи све. Биће се не броји, које није заведено у књигу. Убите га на каквој ледини, или у каквој пустињи, на брду или у долини, па не ћете учинити никакво зло. Природа воли смрт, она зато не кажњава. Државни грађански регистар, на против, светиња је. Он гатити човека. Човечје биће је неприкосиовено, јер је уведено у државне књиге. Њима одајте поштовање. То је прави Бог. Доле, на колеиа! Држава сме убијати, јер она има права, да листе промени како хоће. Ако она у каквом рату допусти да се закољу двеста хиљада људи, онда их она у својим листама, чиновничком руком, избрише. Свршено је. Али ми, који не Смемо преиначавати државне књиге, ми морамо поштовати живот. Ја те поздрављам божанска моћи, што боравиш у храмовима државним. Ти си јача од природе. 3. јула. Мора бити да је убијати ретко и слатко задовољство: видети пред собом живо, мисаоно биће, па у том бићу направити рупу, али сасвим малу рупу, па видети како из те рупице тече она црвена ствар, што се зове крв и од које зависи цео живот наш, па онда видети пред собом само једну мекану, студену гомилу меса у којој више не борави дах! 5. августа. Да л би ико икада дознао, кад бих ја, ја који сам целог свог века пресуђивао и убијао, убијао изреченом пресудом, гилотином, убијао све оне, који су ножем убијали, кад бих и ја тако шго учинио рад чега сам те злочинце казнио ? 10. августа. Да л би на ме пала сумња, кад бих изабрао би1)е, до чије ми смрти није ништа стало ? 15. августа. Искушење, искушење гамиже к мени као какав црв. Оно иде својим путем, прострујило је све моје тело, продрло је у мозак и настанило се у моје уши у којима непрестано одјекује нешто страшно, нешто чудновато од чега човек може полудети и то што одјекује подсећа на потоњи вапај човечјег бића. Оно ми одузима ноге и гони ме да идем тамо, где то треба да се сврши, а моје руке дршћу од чежње за убијањем. Ала то мора да је чудновата наслада, достојиа слободна човека, који је одвојио од осталих људи, који своју савест уме ућуткати, који тражи ра ,Финирана осећања ! 22. август. Више се нисам могао уздржати. Убио сам једну животињицу, да бих покушао, да бих отиочео. Мој слуга, Јован, имао је штиглица, чија је крлетка висила о прозору трапезарије. Слугу сам послао послом, а птичицу сам узео у руку. Осећао сам како јој срце куца. Била је врућа. Одох у своју собу, стежући руку све више и више. Срце јој је брзо куцало, а то је у исти мах било и грозно и иријатно. Хтео сам како да је удавим, али онда не бих видео крв. Тада сам узео ножице, кратке ножице, за иокте, и у три пута сам јој пресекао шију. Она отвори кљун и хтеде да побегне, али ја сам је држао, јако сам је држао. Исто тако држао бих и бесну догу. И тада сам видео како цури крв. 0, ала је то лепо! Црвена, сјајно црвена крв, крв! Осећао сам неодољиву жељу да је пијем. И почех је лизати језиком. Била је укусна. Јадна птичица имала је тако мало крви! Али ја нисам имао толико времена, колико сам желео, да уживам у овом призору. Мора бити да је сласт видети кад кољу бика. А после сам радио као прави убица. Очистио сам ножице, оирао сам руке, воду сам просуо, а дело, лешину, закопао сам у вргу под јагодом, и то неће нико ириметити. Сваког дана јешћу по једну јагоду. Ах, ала човек може лепо живети, кад само добро разуме живот! Мој слуга је плакао. Он мисли да му је птица одлетела. Од куд може на ме бацити сумњу? Ха, ха, ха! 25. августа. Морам једног човека да убијем, морам. 30. августа. Свршено је. Чудно ми чудо. Шетао сам се по Вернешкој шуми. Ни о чем нисам мислио, но о том. На једном сретнем једног дечка, једући хлеб намазан маслом. Он застаде, погледа ме и рече: — Добро јутро, господине председниче. И кроз главу ми на једаипут пројури мисао: како би било кад би га убио. Ја одговорих: — Јеси ли само, дете моје? — Јесам, господине председниче.

— Сасвим сам у целој шуми? — Сасвим сам, господине председниче. И жеља за убијањем опила ме као алкохол. Лагано се примакнем дечку, јер сам мислио да ће побећи, ухватим га за гугиу и почех стезати свом снагом. Он ме гледао неким страшним погледом. Боже мој! те су очи биле округле, бистре, ужасне! Никада нисам осеЈ.ао већу узрујаност но тада. Али то је тако мало трајало. Својим ручицама обавило моје руке, а све тело се превијало, као перо кад га држимо над свећом. Потом се више није мицало. Срце ми поче куцати. Куцало је као срце у птичице. Тело сам бацио у један јендек и покрио га травом. Затим одох дома и слатко сам ручао. Чудно ми чудо. У вече сам био врло весео, као подмлађен. Цело вече сам нровео у преФекта. Рекоше ми да сам те вечери био врло духовит. Али ја нисам видео крв, па сам остао миран. 30. августа. Нашли су лешину. Траже убицу. Ха, ха, ха! 1. Септембра. Ухапсили су два мангупа. Доказа нема. 2. септембра. Дечкови родитељи били су код мене. Плачу! Ха, ха, ха! 6. септембра. Ништа се није дознало. Мисле, да је један од мангупа то учинио. Ха, ха! Да сам видео крв, мислим да бих био потпуно миран. 10. октобра. Жеља за убијањем јури ми кроз жиле. Та је жеља, као љубавни нагон у двадесетој години. 20. октобра. Још једног сам убио. Шетао сам се крај реке и видео сам једног рибара где спава. Било је у подне. У оближњем врту, у коме је био засађен кромпир, лежала је једна секира, на сваки начин остављена за мене. Довукох се до рибара, потегох секиром и једним једитим ударцем преполовио сам му главу. Ала је ту било крви! Ружична крв помешана са мозгом цурила је из главе и лагаио силазила у воду. Ја сам озбиљно и достојанствено отишао. Да је то само још ко видео! Био бих изредан убица. 25. октобра. Рибарев случај прави велику ларму. Сумња је пала на његова нећака, који с њиме иде увек у риболов. 26. октобра. Иследни судија тврди да је нећак убица. Цела варош верује у то. Ха, ха! 27. октобра. Нећак се брани врло глупо. Он тврди да је у то време био у селу да купи хлеб и сир. Он се заклиње, да су му стрица убили за време љегова одсуства. Али ко ће му то веровати! 28. октобра. У мало што нећак није признао. Толико су га били окупили. Ха, ха, ха! Наше правосуђе ! 15. новембра. Добавише отежавајуће доказе против нећака, који би наследио свога стрица. Ја ћу на том претресу председавати. 25. јануара. На смрт, на смрт је осуђен. Ја сам га осудио на смрт. Државни тужилац је говорио као какав анђео осветник. Ха, ха! Још један. Гледаћу кад га погубе. 10. марта. Сад је свршено. Јутрос су га погубили. Био сам весео, кад сам видео да је- умро. Ипак је лепо видети, кад коме слети глава с рамена. Крв је текла као нека река. Кад бих могао, ја бих се кувао у њој. Ала је величанствена мисао: лећи под ту крв, па да коса и лице и све буде црвеио. Кад би се то само знало. Чекаћу, а могу да чекам. Могао бих и најмањом ситницом да се издам.

Рукопис је имао још много листова, али о каквом злочину није било више говора. Лекари .за душевне болести, којима је овај рукопис дат, тврде, да међ нама јуре многе такве луде, о којима се ништа не зна и који су исто тако вешти и опасни, као што је ово лудо чудовиште. Нера С. Талетов

ЈЕДНА АВЕТИЊА (из ХАРТИЈА ЈЕДНОГ ПОЛИЦИЈСКОГ КОМЕСАРА) Пре но што ико и слућаше о почетку аустријско-пруског рата, скоро све врачаре варошких предграђа знађаху да ће се у 186(5. годипи велико крвопролиће догодити.