Полицијски гласник

342

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 44

кивана ствар: спор о јабуци био је коначно завршен судском пресудом и то потпуно у корист Матеје Прохаске. Када овај после дужег времена ступи поново у канцеларију, тресну адвокат победоносно преда њ' пресуду. »Победили смо, пријажељу, победили!« А .ЛИ на велики ужае победиоца адвоката само се за часак заблиста око у Прохаске а одмах за тим завлада му опет на лицу израз забуне, с којим беше ушао у канцеларију. »Што стојиш као кип? Шта ти се догодило? Да ниси код суда зло прошао са оном тужбом против јавне увреде и лаке повреде тела?« „Нисам". »Но, па шта је онда? Само да ти прочитам ову дивотну пресуду. Врхцабова је морала пуцати од муке, када су јој је саопштавали. Само да чујеш оне огромне трошкове који су ти досуђени«. „Сада је већ све доцкан«, промрмори Прохаска. »Доцкан ? За што доцкан ? 1( питаше га адвокат зачуђено. »Јер смо већ у пола своји®. »Ти — и ВрхцабоваУ« »Јуче је било већ и Једно оглашеније». »Та није могуће? Зар ти да узмеш Врхцабову ? Причај ми, молим те, како се то догодило«. . »Догодило се, догодило. Та особита историја почиње код прпостепеног суда поводом тужбе за јавну увреду. Када нас призваше у канцеларију, сеђаше господин судија за столом, леђима нама окренут, и писаше. Та ваљда га и познајете, господине адвокату?" »Видео сам га неколико пута. То је један од оне старе господе судија, који би најбоље посл^жио и себи и парничним странама, кад би му дали заслужену"— пенсију«. »Дабоме, то је веома стари господин, бео као овца, али на лицу му цвета здравље. Седео је дакле за столом леђима нама окренут и писао је. За другим столом седео је писар с пером у руци и уређиваше пред собом акте. За мало чекасмо ћутке. Док ти отпоче Врхцабова. Почела је од Кулина бана. Али хвала Вогу, ни мени није мајка језик опредала. Нигда дотле није јамачно чула толико горке истине као за то кратко време. Све сам јој у очи кресао, те ми је лакнуло души. Изређао сам јој све њезине погрешке и вратио све увреде с добрим интересом. Она се дурила, плакала, лупала еогама, те се тако диже граја, да су чиновници из суседних одаја отварали врата а писар плахо погледао господина судију. Али овај махаше само главом, смешкаше се и писаше даље. Тек кад сам себи олакшао како ваља а Врхцабова промукла, метну он перо за уво, шмркну мало бурмута и окрете се к нама: »Но, јесте ли се једно другом испричали?" рече. »Мислим, да ће сада бити најбоље, да једно другом пружите руку и лепо идете кући. А још би најбоље било да у слози и љубави, као добри суседи, останете на дому и да нама не досађујете таквИм дрангулијама. Тим вечитим циганисањем нећете користити ни својој части, ни своме имању". »Така су та стара господа«, рече оштро адвокат. »У судници држе проповеди. Но, а како се свршила ствар? Јеси ли поступио по мојем упуству? <( »Шта сам знао радити?" одговори Прохаска једва чујним гласом. »Господин судија говорио нам је тако лепо, а при том тако шаљиво, да смо на крају крајева весело једно другом пружили руку с( . »Тако! Красно си то извео! (( кличе адвокат, ходајући журно по соби. »Када у оппгге не примаш мој савет, онда за што га од мене тражиш? За што подносиш тужбе? За што се излажеш толиком трошку? — Но, да, заборавих да сте сада већ своји. Јамачно вас је судија том приликом и венчао!,, »Готово у пола. Када пружисмо једно другом руку, он рече с осмехом, да би то било најбоље да буде пред олтаром, и тада бц на мах био крај свима споровима око ограда и међа. И иначе смо као створени једно према другом. Одатле се кренусмо кући, свако својим путем. Али прошле недеље одем у Мокрип у цркву и свештеник после сдужбе Божје тако је лепо зборио о суседској слози и љубави према ближњем, а сунце је тако весело сијало и кроз прозоре обасјавало ликове светитеља и руже у олтару, као и све предмете у цркви —• да ми је срце пливало у блаженству. И када сам се уском стазом кроз шуму враћао кући, када сам на све стране око себе

видео злаћани благослов Божји, који се таласаше по њивама на све стране, када сам угледао мушице и бубице како се весело крећу по ваздуху и по трави, — мимовољно паде ми на ум савет старога господина судије. И што сам даље корачао, све ме јаче освајаше мисао, да би брак с Врхцабовом учинио крај свима тим вечитим зађевицама и донео ми мир, за којим тако чезнем од вајкада. Разлагах самоме себи како није ружна, како се разуме у кућењу и како нам се и имања подударају. У тим мислима дођем и пред њезину крчму. Уставим се знојав и заморен и нехотице бацим поглед на лепу грађевину, уз коју се све до стрехе пењаше густа винова лоза, на градину пред којом стајаше гора од сунцокрета, на двориште пуно шарене живине. И код мене је то тако бивало за живота покојнице ми. У том је смотрим баш према себи на отвореном прозору где залива цвеће. Када је угледах тако изненада и нехотице рука ми се прихвати капе. Она ме пријатно отпоздрави с веселим осмехом: »Бог."ти помогао, суседе! Ако је по вољи на једну чашу? (( И ја тако уђем унурта — и — и — (( »Но, па онда шта ћеш к мени ? Да нећеш да вам саставим брачни уговор? (( »Што се тога тиче, доћи ћу ово који дан с мојом невестом. Али данас ми лежи на срцу нешто друго (( . »Но, па реци шта је! с( »Сагласио сам се с њом о неким стварима, које се тичу наше будуће заједничке имаовине. Њезино имање на другој страни граничи се с имањем некога Мареша. 'Го је човек с које год стране ""окренете како не треба. Кроз њезино поље гради пут и туда пролази — (( * Лице правнога пријатеља озари задовољство. »Полако, рођаче, полако. Морамо све то редом исписати. Чекај само, да за гу лолу Мареша зарежем нову писаљку. Тако ! Ту дакле стоји — или стајала је јабука, тамо итд. — ((

ЈЕДНА АВЕТИЊА , (из ХАРТИЈА ЈЕДНОГ ПОЛИЦИЈСКОГ КОМЕСАРА) (СВРШЕТАК) После смрти маркизе, гро® и његова газдарица као да беху ишчезли. Кућа беше још више затворена него пре, а суседство склоно више него икада, да распростире најчудноватија подозрења. Раније се држало да је ова зграда тајанствена, а њезини становници страховити, сада се ова сумња још већма утврђаваше, јер кућа је била потпуно пуста. И ако се тада свак жив ингересоваше о рђавом исходу рата у Чешкој, где бојно поље беше покривено лешевима аустриских чета, ипак се не заборавл.аше на места радозналости. Сваке ноћи се тобож чуло јецање и плач, потом опет лупа. Више се пута виђаше на прозору лик умрле »вештице." И мени је све ово саопштавано. Ја се бејах решио — из обзира полициске дужности, пошто је се могло у ненастањено место уселити опасно друштво — да предузмем сва могућа трагања а по потреби и да одем на лице места где се нојављују аветиње. Једне ноћи, за време мога дежурства, дотрча, као без душе и преплашен ноћни стражар и саопшти ми да је баш сад видео белу прилику на прозору, са свећом у руци, и да је чуо ларму у кући. Ја примих ову вест са уверењем, да треба сад одмах да учиним коначан крај овом страшилу. Обучем униФорму и у пратљи неколико одважних људи одем право тајанственој кући. Заиста, у кући се примећиваше извесан немир, а кроз пукотине на капку од прозора виђаше се светлост у кући. Ми ћутке поседосмо околне суседске куће и зазвонисмо, да нам тобожњи дух отвори каиију. Три од пајнеустрашних мојих пратиоца попео сам помоћу лествица на зид баште, те да спрече свако одступање лупежима. Али историја овога догађаја сврши се млого мирније него што је се мислило. Чим смо зазвонили одмах се отвори прозор на првом спрату, а из осветљене собе опоро нас упита господин гроФ од »А шта је опет сад'? (( Ја кратко захтевах улаз, па га одмах и добих и тада дознадох од господина, коме смо нарушили његов ноћни одмор, да је он баш вечерас дошао у Беч и да хоће да уреди стан, који је изненада напустио, а затим за свагда да отиде из Беча. На веровање околине, да у тој кући има аветиња, он не даде никаквог другог одговора до презривог, са-