Полицијски гласник

354

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 46

Да је писар Никола писао признаницу по наредби председника Петра, па кад је признаницу написао, онда ју је предао председнику на потпис, који је са истом отишао у другу канцеларију где је каса, одазвао у исту њега, Милоја и тамо му је положио новац. Онда је председвик метнуо признаницу на астал, а из свога џепа извадио једну малу кутију, отворио исту и метнуо признаиицу на њу, а затим му признаницу дао, а новац у касу затворио. Никола је понова изјавио да је признаницу писао по наредби председника и да му је исту дао на потпис, и овај је отишао у своју канцеларију, где му стоји каса, шта је даље било он не зна. Рачуне општинске и све новчане књиге водио је сам председник и никада њему није давао да што по исгима ради. Петар је изјавио : да новац није примио, да није наређивао да се квита пише, нити зна да ли је Милоје долазио да ову попашу плати. Никакву малу пресу вели да нема, а била је велика општинска преса, на којој су вађене разне наредбе, позиви, објаве са његовим потписом и сигурно јо Никола или неко други, злоупотребио потпис. Суд општински не могавши доћи до правог стања ствари и пронаћи кривца, решио је да се дужна сума за попашу од Милоја наплати екзекутивним путем, што је одмах и извршено. Општински писари! Је ли ова радња правилна, и шта је требао суд у овом појављеном случају чинити, да виновника нађе и казни подвргне?

ГОСПОЂА НАЦА (из БЕЛЕЖАКА ЈЕДНОГА ПОЛИЦАЈЦА) Што је госпођа Наца била некада лепа, то се и данас прича. Они бледи, смежурани образи били су румени као зечја крв; упале, угашене очи сијале су као две звезде, а погрбљени стас некад је привлачио на себе пажњу и мушких и женских. Многи је мушки уздахнуо за њом, а многа ју је госпа крвнички погледала. Па што је умела да се обуче и намести ! У њено младо доба ни једна београдска госпа није била тако „шик 11 у немачком оделу. Изгледала је као луче... Ако мени не верујете, запитајте само Јову Мрконића, старога пензионара. Он и данас, кад се о њој поведе разговор, набере седе обрве и значајно се удари по колену: »Нема више онаке лепоте; беше му! Везир би за њом закукао ! (< Она је била жена једнога чиновника. Муж јој је био млакоња и прилично приглуп и по својим способностима не би много одмакао у чину да му не беше Наце. Чим какав старији чиновник на њега за што привикне, или прође неко прилично време а класе нема, одмах се ту умеша госпођа Наца и све дође у свој ред, А и који би тај старешина био који би одолео њеној молби и сузама. Чак је стари служитељ Папта увек на неколико дана унапред знао кад ће господин Мита, муж госпођа Нацин, добити класу. »Господин Мита добио класу«, јавља он писарима и практикантима. »Е! А откуд знаш? с< »Па била му госпа у министерству«. А имала је многа пријатељства и нријатеља, који су је такође чинили моћном. Помоћу пријатељства и удала се је. Отац јој је био приличан трговац београдски, али баш кад се она задевојчи он пострада и кад наскоро умре, Наца остаде на улици сама самцита, јер јој је мати још раније умрла. И да не би покојног господина Добре казначеја, ко зна шта би са њоме било. Али се господин Добра смилова на сироче, и, како је био нежењен, то је намести код неке своје рођаке, где се о њојзи очински старао, а најпосле он сам и нађе господин Миту, који је тада био код њега практикант, и удаде је за њега. Шта више он му је и неки мали мираз дао и указ ради тога израдио. Оно, до душе, многи су се тада доста пута насмејали на рачун младожењин, али ко ће знати где је била истина .. Еле, овамо, онамо, и господин Мита помоћу госпође Наце ступи једнога дана у ред виших чиновника. Али ту му и крај би. Једне вечери омркну али не освану. И тако госпођа Наца остаде удовица и то у најлепшем цвету. Није јој било више

од двадесет и осам година. И раније су се причале разне ствари о њојзи поводом њених познанстава и мужевљих класа, али се сад о њеном владању поче у велико говорити. Једном јој је нека познаница из суседства то поверљиво саопштила, а она се стаде смејати: »Нека је само мени добро, а свет нека говори шта хоће. Једном се само живи«. Ускоро поче она закупљивати повеће станове и узимати на стан по једнога, или двојицу нежењених људи. То беху махом великошколци, или нижи чиновници... Сад је већ њезино владање било свакоме јасно, али се то њу није ни најмање тицало. „Живим како ми годи", одговарала је она на сва пребацивања. „Свет ми завиди, за то ме и оговара". А иу „кирајџијама« имала је велику срећу. Ко сеје једном код н.е уселио није лако отуд излазио. А има их који су код ње провели и по неколико година и кад су се услед одласка из Београда морали селити, горко су жалили. Једино као да не зажали за њом неки Ташко телеграФиста. Он је код ње становао пуне три године и исели се некако баш пред своју женидбу. Госпођа Наца хтеде тада да излуди од муке. А кад још чу да се жени она се заплака: »Да Бог да никад не имао среће! Сузе га моје убиле«. Али неосетно и тихо пролазише година за годином и њу најпосле издадоше и младо';т н лепота. Од оне некадашње лепотице остаде увела старица. Обично је, да се старост каје за све грехе младости и да их осуђује, али то иравило не иађе примене код гоопође Наце. Стари отров појави се у новоме облику. Док су се њена некадашња познанства само ограничавала на мушке, сад се распростреше и на зкенске, и њена кућа постаде зборно место љубавничко »Уживам«, говори она »да саставим мило и драго". И тај свој посао врши она врло ревносно и предано, а, што је нијинтересантније, без икакве користи. Заиста она у томе ужива, и не тргује тим. Нико се не може похвалити да му је примила и иет пара. Чак, кад јој је неки чиновник из једног посланства спустио једном приликом два наполеона у руку, она је цикнула од ужаса и поштеио га изгрдила. »Ала швапска", гунђала је она иеколико дана, »он мисли да сам ја од оних. Срам га било! То ми је хвала што сам жену једва наговорила да га прими®. Све што тражи као награду то је признање и иаливу. А кад јој на тај начин омилиш она ће се поломити да би ти постигла оно што желиш. Никога ваљада није више волела од некога трговачког агента Цоце. А тај је умео, како сам вели, добро да јој »подиђе«. Кад дође, цмок у руку, кад пође, цмок у руку; на улици је поздравља са највећим страхопоштовањем, а нема већег празника кад је нарочито не посети... Али кад он уздахне за којом госпом, из круга њезиних познанстава, госпођа Наца одмах се сва заузме за њега и обично продире. Недавно се десио и овакав случај. Допала се Цоци госпођа једнога трговца, па то он саопшти госнођи Наци. »Јаој, да ми је само да је загрлим, па не марим да умрем«, уздише он. Али госпођа Наца нити је позната са том госпом, нити јој познаје коју пријатељицу; а што је најгоре, дотична госпа ужива глас честите жене. Па се ипак не збуни. Уиути га да тој госпи напише неколико љубавних писама без потписа, а сама улучи прилику, те се са њом на трамвају упознаде. Већ сутра дан она је учинила посету овој госпођи. Била је преко мере љубазна према њој и исказивала своју велику радост што се је упознала са »тако милом женицом.® Госпа јој врати носету, познанство се разви у неко пријатељство и госпођа Наца уплете једном у своје шале и ову реченицу: »Ђаволе један, ти што заврћеш момцима памет! 11 Госпа је поруменила и погледала је збуњено, а госпођа Наца је добро одмери, па онда наставн: »Не криј, не криј, знам ја све. Причао ми је онај сам о свему. Знам ја и за она писма!« Госпођа јој одмах стаде причати како доиста од неког времена добија нека љубавна писма, али не зна од кога; а госпођа Наца надовеза: како је један млад и врло леп господин до лудила у њу заљубљен, како се од љубави почео да суши и вене и, вели, прети да се убије.