Полицијски гласник

362

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 47

Губернатору те колоније долазе често молбе написане од речи до речи овако: „Молимо Вашу екселенцију да се сети за нашу марву, да би имали млека и за женскиње, да би одржавали ред у нашим домовима." Молбу потпишу становници острва, и губернатор похита с одговором, да ће се постарати чим стигне нов транспорт из Русије. Да видимо како ће се постарати , да задовољи те чудне захтеве. Кад стигне транспорт жена у Александровск (престоница Сахалина), њих најпре спроведу у затвор... Јадне жене, још бледе и уморне од морске болесги, корачају полако, погнуте под тешким иртљагом. За њима иде гомила радознала света. Та тужна поворка жена подсећа човека на јато риба, које гоне китови и делфини. Сељаци такође иду за том гомилом, али они мисле само гшштено: потребна им је жена, да им одржава ред у кући, потребна им је дома^ица. Међу тим Функционарима треба... љубазница. Вече је. Женске затворе у заводске собе. Напољу мушки разговарају о њима, оцењују их, претресају, спремају се за избор, који ће бити сутрадан. У зору почиње дељење плена између сахалинских становника. Најмлађе и најлепше остану у престоници код чиновника и богаташа — старије и ружније остављају се за робијаше и за сељаке. Кад се тако учини избор за харем чиновника, ови решавају који мужици могу добити свој женски плен. Они срећни, који су у том броју, позову се да дођу тога и тога дана, да изберу »своје невесте". И одређеног дана дођу заручници (тако их зову) у затвор. И одиста они имају изглед заручнички : обуку се у најлепше. најновије одело, метну лепе шешире на главу, обују лепо овиксане чизме... Чим приспеју, иусте их у женско одељење. Нрви четврт сахата мало су збуњегш. Гледају женске и обилазе их. Оне седе замишљене. Мушки бирају: и бирају с естетичким критеријумом. За тим гледају да нађу ваљану жену и домаћицу, а то покушавају ирочитати на њихним лицима. И гле, сваки је већ изабрао по једну. Сео је крај ње и разговор почиње. Она га пита, да ли је у колеби, у коју ће отићи с њим да живи, постеља дрвена или од сламе, да ли има самовар. Он јој одговара да има самовар, коња, теле и постељу. Кад се сврши инвентарисање, она се усуди да га уиита: — Ви нећете са мном рђаво поступати, је л те? Разговор је свршен. Женска је уписана као жена тога и тога, и грађански је брак закључен. Човек иде кући са својом женом. Кад дођу кући, невеста пре свега подложи самовар, а суседи видећи да на димњак излази дим веле: — Тај и тај се оженио! * * * Нролазе године и приближује се старосг. Ако је ко осуђен на неко време, ближи му се и осмејкује слобода и иовратак у далеки завичај. Али колико је њих што издрже толике године и виде тај дан, за којим су чезнули ? Више пута муж умре, а жена, поставши удовица п сама, нема одважности, снаге, воље да предузме тај дуги пут. Чемеран је живот на том острву, али повратак се чини немогућ. И јадне жене умиру ту, пошто су људе, који то нису заслуживали, обасипале свима својим милоштама, умиру и нико их се не сећа, с њима поступају као са животињама и стварима, које су служиле за уживање понеком лопову или убици. Колика силна блага непознате нежности! Колико је кратковидна психологија велике публике, која не верује у узвишену скромност, у јуначна пожртвовања оних што су учинили неку кривицу! — Већина уображава да у затворима нема створова што осећају, да у криваца нема срца. А међу тим колико пута ми поштени можемо од криваца научити се уљудности и алтруизму! Можда ову врлину, бити добар и рђав, има само женски пол. У свакој жени има поетске жице нежности и суровости. Острво Сахалин зна за те невероватне сунротности.

Међу прогнатим женама има браколомкиња, крадљивица, убица. Али оне на острву Сахалину постају часне жене, које сносе ударце кнуте, а неће да попусге вољи понеког мужика, да би остале верне свом робијашу; постају поштене жене, које штеде оно мало прихода, љубе своју децу, и ни за шта на свету не би дирнуле ни влас туђу. Шта ли их то тако преобрази? Ми не знамо одговорити на то питање. Констатујемо само Факат, и питамо: да ли у мрским ћелијама затвореничким има створова, који тако осећају?

ИЗ СУДНИЦЕ Кривична осуда страних судова не чини иротив оптуженог отежицу из тач. 5. § 65. крив. зак. нити има утицаја на њсгово владање у нашој зеиљи, где је дело извршсно. Пресудом првостепеног суда за вар. Београд, као поротног, од 16. октобра 1899 год. Бр. 22.141. опт. Никола осуђен је на смрт за содам опасних крађа, које је извршио у Србији, јер су испуњени услови из § 243. крив. пост. за то, што је признао, а не стоји случај из § 60. крив. зак. за то, гито има само једну олакшавну околност признање, а у исто време има и једну отежавну из тач. 5. § 65. крив. зак. с тога што је и раније од митровачког суда у Срему за истоветан злочин, опасне крађе, осуђиван. Добро владање суд није узео опт. Николи при одмерењу казне за то, што је и раније од страног суда осуђиван, а и према броју дела, која је починио. По жалби опт. Николе и његовог браниоца Касациони Суд у своме првом одељењу примедбама од 25. октобра 1899 год. Бр. 8598 поништи ову пресуду са разлога: »Одредба тач. 5. § 65. крив. зак. односи се само на она кажњива дела, која је кривац извршио у нашој држави, Краљевини Србији, а никако и на она, која је извршио у којој од туђих држава, и за то се опт. Николи нису могла улети за отежицу и она кажњива дела, која је он извршио у АустроУгарској. Према томе, суд је требао да узме при изрицању своје пресуде како владање оигуженог у нашој држави Краљевине Србије, тако и само његово аризнање , и ако је оно по § 243. крив. пост. услов и за смртну казну«. Првостепени суд за вар. Београд није усвојио ове примедбе већ је у акту од 28. октобра 1899 год. Бр. 23.107 дао овакве противразлоге. „У тач. 5. § 65. крив. зак. не прави се разлика између кривичних осуда наших и страних судова, већ се иросто наводи »ако је кривац за друго злочинство или преступл.ење већ био кажњен". Дакле, свеједно је од ма кога па и страног суда био осуђен. У овом случају у толико ире, што се из осуде страног аустро-угарског суда види, да је осуђиван за истоветно дело-злочин крађе, за које му је и овај суд судио ; осуђиван је дакле за дело, које је у нашој држави кажњиво. Не стоји разлог Касационог суда, да првостепени суд за вар. Београд није ценио владање опт. Николе у нашој држави, јер је у својој нресуди казао »према броју учињених дела с( те суд не може узети да је доброг владања. Начин извршења и број опасних крађа, које је опт. Никола извршио у Србији јасно показују, да је он покварен и неваљао човек, склон на чињење гешких кривичних дела, према чему је јасно, да није доброг владања. У осталом судска оцена о овоме, оцена је једног Факта, која не подлежи контроли Касационог Суда, по § 6. зак. о његовом устројству«. Касациони суд у својој Општој Седници 28. октобра 1899 год. № 8.729. одржао је у сили и важности примедбе свог првог одељења, јер је нашао да иротивразлози првостепеног суда не сгоје. новембра 1899 г. у Београду. Саопшгио д. н. с.