Полицијски гласник

364

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 47

јаила Марковића, костреџију и то: 140 динара главног дуга са 12°/ 0 год. инт. од 26 октобра 1897 године до наплате, плаћене таксе по првом спору противу Мијаила и досуђених трошкова 18*50 динара, тако исто плаћену таксу по овоме спору 9 динара и на име осталих парничних трошкова и дангубе 15 дин. Пресуда саопштена парничарима одмах јавно у суду. Од суда општин куршумлијске, 20 октобра 1899 године Бр. 9420, у Куршумлији. Писар. Председник суда. Кметови. НЗ. Заведи белешку и иресуђење у аротокол суђења.

Одговори уредништва На задатак постављен у 38. броју »Полиц. Гласника <( правилно су одговорили општ. писари ови: 1. Милан В. Милосављевић, деловођа општ. лепеничке. 2. Светозар Планинић, рачуновођа општ. лепеничке. 3. Светозар Ерић, гшсар општ. бањанске. 4. Св. Л. Поновић, рачуновођа општ. бањанске, 5. Живојин Ј. Шобић, деловођа општ. липолишке. 6. Бранко Радојевић, писар општ. драчке. 7. Љуба И. Јовановић, писар оншт. ракиначке. 8. Ђорђе Лукић, члан суда општ. лужничке. 9. Милован М. Маринковић, писар општ. лужничке. 10. Јован Костић, деловођа општ. добричке. 11. Миладин Пандуровић, писар општ. ноћајске. 12. Стојан Николић, писар. општ. трњанске. 13. Милија М. Раденковић, писар општ. бољевачке. 14. Живојин Н. Николић, деловођа општине ритопечке који су се изјасиили, да је пресуда суда општине пожешке правилна и на закону основана. Са ових разлога: Шго је тужилац тужбом својом и испитом испитаних сведока потпуно доказао постојање дуга. Што је исти дуг тужени Петар и сам потпуно признао. Што одбрани туженог Петра да је дуг тужиоцу платио и на то добио признаницу, па исту затурио на шта ће се заклети, нема места, јер § 290 грађ. суд. поступка, тражи главну заклетву, тако, да се иста мора нудити противној страни и у случају повратка исте, да ће се применити од стране понуђача, што овде није случај. Дакле заклетва је једноетрана. Да стоји то у ствари да је изгубио признаницу о плаћеној кирији, требао ју је судским путем тражити у дупликату од свога повериоца, он то није учинпо. Остали су писари неправилно одговорили, а нарочито онај, који осуђује општинске судове што се држе прописа § 13 грађ. судског поступка желећи, да општински судови улазе у све детаље и после § 26 грађ. судеког поступка. Ми се у томе не можемо сложити, јер општински судови могу улазити у грађански поступак на даље само у онолико, колико би своју радњу правилније вршили, а никако и у све појединости, јер то устројство самих општинских судова нити дозвољава, нити би сва та радња, код јасних законских одредаба, била саобразна закону. ^ Р У К А — Ги де Жоиасан Слушаоци окружише г. Бермитјера, истражнога судију, који баш тада поче да прича о тајанственом догађају у Сен-Клу. Читав месец дана ово необјашњиво злочинство занимаше Париз. Нико не знађаше да објасни начин извршења злочина. Г. Бермитјер, наслоњен леђима на камин, иричаше, скланајући доказе и претресајући туђа мишљења, али свога ипак не даваше. Више дама бејаху устале и приближиле се говорнику. Радознало бејаху упрле очи па обријана уста судијина, из којих тецијаху занимљиве речи. На судијино причање оне дрхтаху, трзаху се и до крајности се узбуђиваху својим сопственим страхом, али их лакома и ненасита жеђ за ужасом нагоњаше да нетремнице гутају судији речи. Једна од њих, кад судија мало ућута, пр®мрмља:

— То је ужасно ! То личи на натприродно. Неће ео никада ништа дознаги. Судија се окрете њој: — Да, госпођо, могуће је, да се неће никада ништа дознати, али што се тиче иатприродности, — то не стоји. Ми смо пред једним злочииом, заиста вешто извршеним и тако увијеним у тајанственост , да га још не можемо разрешити, због непојамних околности, које га прате. Ја сам лично пређе имао да ислеђујем једну аФеру, где се доиста могаше мислити, да има нечег Фантастичног. Мораше и она да се баци у заборав, због недостатака Факата, којима би се ма и најмање могла објаснити. Више дама узвикнуше у исти мах тако , да се чу једаи једини глас: — Ох ! причајте нам то ! Г. Бермитјер осмехиу се споро, као што приличи једпом истражном судији, — и поче : Изгледа, као да сам и ја могао, пре него остали, ма и за тренутак, претпоставити овој авантури нечег надземаљског, као што ће се то из причања видети, — али ја, ја верујем само у Факта. Па и кад би се хтело изразити оно што ми не схватамо, ми ћемо ,се просто послужити речју необјашњиво, у место речи натприродно, то ће бити много боље. Бејах тада истражни судија у Ајачију, варошици малој и лепој, постављеној на обали величанственог залива, кога са свих страна окружују високи брегови. Нарочито бејах претрпан ислеђивањем крвних освета. Начин извршења ових бејаше кашто узвишен, кашто сувише драматичан; ионекад дивљачан, а гдешто и херојски. На Корзици наилажах на најразноврсније случајеве освете, које човек може замислити: на вековне мржње, утишане за кратко време, али никад неугашене; на гнусна лукавства ; на убиства, због којих се ствараху читаве сече, често славе достојиа дела. Кроз две године слушах само како се говори о цени крви. По ужасној корзиканској предрасуди, свака учињена неправда свети се не само над оним, који ју је извршио, већ и над његовим потомцима и сродницима. Виђах, како корзиканци убијају: старце, децу, рођаке, све из освете. Бејаше ми пуна глава оваквих догађаја. Еле, једнога дана дознадох, да је неки Енглез закупио на више година једну малу вилу у врх залива; да је са собом довео и слугу, Француза, кога је погодио у Марсељу, кроз који је пропутовао. Наскоро цео свет поче да разбира о чудном догнљаку, који међутим све своје време провођаше сам у вили, излазећи само у лов и у риболов. Избегавагие, да се ма с ким пусти у разговор, а у варош никад не долазаше. Свакога јутра виђаше се, како се по читав сат вежба у пуцању из пиштоља и карабина. Наскоро иочеше баспословне приче да се иричају о странцу. Једни тврђаху, да је он нека висока личност, и да се, као бегунац из своје отаџбине, склонио у Ајачио, из политичких разлога. Други говораху, да се сакрио, пошто је извршио неко велико злочинство. Чак се причаху и неке ужасне појединости о начину извршења. Хођах најпосле и сам, као истражни судија, да сазнам што о овом човеку, али ми то у први мах ншсако не бејаше могуће. Једва дознах, да се зове Џон Ровел, али и то не беше сигурно. Најзад се реших, да изблиза мотрим на њ, али нри свој мојој пажњи, мени овај човек не изгледаше ни најмање подозрив. Међутим, како се јавно мњен.е и даље њим све више и више занимаше, стварајући све чудноватије бајке, то се ја најзад реших, да покушамј те да се сам собом упознам с овим странцем ; и ја отпочех редовно да ловим у околини његове виле. Дуго тражих згодну прилику. Најзад она се указа у облику једне јаребице, коју ја сам пустих и коју убих пред Енглезовим носем.