Полицијски гласник

404

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 52

»Ваш ми је лик познат, гоеподине«, почнем ја. „Познат? А може бити! — Људи једне судбе много сличности имају у лицу. — Но ваше питање имало је други циљ, хтели сте управо знати ко сам ја«. »Могуће". „Па гпто вам баш не бих то и казао! Сиромаштина није срамна, јел'те? То се тако обично вели, али по кашто виђамо и код оних, који су одгајени на влажној слами, место на меку душеку, код оних, који невољу своју сматрају за неизбежну, судбом опредељену — како у приликама покривају наготу своју ритом или и каком моралном закрпом. Јер откуда би и могло бити оно подло улагивање!« Заћута и ја му не сметах. »Глупости!" поче опет снажним гласом и настави брзо. „Рећи ћу вам то укратко. Шта сам сада? Убожак! А шта сам био? Истина не милионар, ма ипак богат, те још како богат човек. Јесте ли ви када имали неколико тисућа?« в На жалост нисам!® ј ,А ја сам, на жалост, имао. Веше то немарност или глупост, назовите то како хоћете, што ме је урнисало. Био сам велики трговац«. »И јамачно, као и толики други, у невољи својој нисте имали пријатеља и родбине?" »То јест, родбина ми није са златом изумрла, већ само пријатељство. У осталом нисам никог ни молио! Једном само имао сам по мало наду, да ћу се опет занимати, па од свега тога не би ништа, баш као оно болесник када му пође на боље, што више у се верује, но што му снага допушта, а тек на један пут он постане рецидиван, те му у брзо дође и крај. Постао сам, дакле, већ просјак, поноситији од млетачког осиротелог племића. Само је штета што нисам и душевно пропао! Док беше новаца, владала је поносита глупост, када новаца нестаде, наступи глупа поноситост, но у исто доба и размишљање. — Ах, то размишљање! Једном сам читао како је то глупо, веома глупо, што су само богаташи богати, зашто, вели, није богат и сиромах! Размишљао сам о томе, или је то бесмислица, или сам ја бесмислен! Да ли сте кадгод и ви о томе размишљали?« Стаде управо преда-ме. Бесмо већ прешли неколико уских, празних улица и стајасмо баш наспрам врата неке стародревие грађевине. Из далека све се јасније чујаху одмерени, тешки кораци нотње страже. »Наставам овде. Када сте се већ тако далеко потрудили, могли би сте се увратити и у мој боравак!" и откључаваше врата. »Зашто не !« Био сам необично раздраган и ганут. Узе ме за руку. Корачасмо по степеницама, па онда кроз неке ходнике, па опет по степеницама. »Затвор је излишан« — врата шкрипиуше. »Станите да осветлим". Упали свећу, углављену у грлић једне боце. »Слободно немојте разгледати, јер нећете видети ништа", и положи свећу на земљу. Били смо —■ на тавану. Прозорчић беше крпом запушен, у куту слама разастрта, о каком покућанству не беше ни помена. Мноме овлада неки немир. »Ако ћемо сести, седимо на сламу", и седосмо. »Неотесана глупост, нисам могао савладати осећаје а нисам збиља нигда ни помишљао, да ћу када и то ишчегртати. Још нешто, када смо већ иа тој речи". Наслони главу на руку. „Када сам осиромашио, ја се тада заљубим. Сиромах и заљубљен, па још у богато чељаде. Покојни Коцебу, кога је Санд зар због тога убио, што је градио лоше трагедије, написао је негде, да је заљубљени сиротан свадбени гост без свечана руха, кога с врата одгоне! Па и мене су с врата одагнали!« и поче јецати и плакати као мало дете. Узех га за руку, он ми с плачом паде на груди. »Сутра се прославља рођен дан моје давно већ преудате љубави и тамо ће се, разуме се, веселити, а ја ћу овде скапавати гладан — (( Беше ми га неописано жао. »Смем ли вам тренутно помоћи малом сумом?" И пружим руку за новчаник. »Не, не, ни пошто! !( и задржа ми руку. »Ја не зарађујем причањем својих јада. Молим вас идите сад, — па дођите опет ако вам се свиди, или ћемо се где и случајно опет састати, само ме сада оставите! (( И скоро на зор подиже ме, утули свећу, дохвати ме грчевито за руку и вуцијаше ме тако брзо

низа степенице за собом, да се прибојавах да не паднем. Отвори спољна врата. »С Богом!" и за мном одмах заклопара кључ у брави. Узех дом добро на око и корачах понајлак улицом. Мећава беше стала. Када сам стигао на угао улице, чух опет отварање врата. Окренем се и угледам где промаче мрка сенка људске прилике. Не беше сумње, несретњик тражаше себи олакшања у зимњој ноћи! Дошавши кући, на моје велико запрепашћење, видим: да ми нема новчаника, па ни сата с ланцем. Сада сам се јаду досетио. Оно беше иреиреден коцкар. Сву ноћ нисам могао ока склопити. Градио сам психолошке студије. Све доцније трагање за њим било је узалудно. У оној кући није обитавао нико, ко би ма и најмање личио на мога познаника. Таван онај био је одавна пуст и нико се њиме није служио. Ио њему бијаше још стара, растурена слама и трагови догороле свеће у разлуианој боци. Годечевац.

ЗЖНИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричић 33 Раскољњиков дође до Вртне улице и сави за угао. Разумихин је гледао за њим замишљено. Најзад, махнувши руком, уђе у кућу, али се заустави насред степеница: »Да га ђаво носи! (( настави готово гласно : — »говори са смислом а као да... Ама и ја сам будала! Као да луде не говоре са смислом ! А Зосимов се, како ми изгледа, баш тога и плаши!« Он се куцну прстом по челу. — »Па шта ако... али како да га човек пусти сада самог? Може се и удавити... Ех, баш сам погрешио! Не, то нисам требао!" И потрча натраг, да стигне Раскољњикова, али му је већ изгубио трага. Он пљуну и врати се брзим корацима у »Кристалну Палату", да што пре испита Замјетова. Раскољњиков оде право на * * мост, стаде на средину, поред ограде, наслони се лактовима на њу и стаде гледати у даљину. Од како се растао с Разумихином, толико је малаксао, да се једва докотурао довде. Прохтело му се да седне или да легне ма где на улици. Нагнувши се над водом, бесвесно је гледао у последњи, ружичасти одсјај сунчева заласка, на низ кућа, које су се губиле у све то јачи сутон, на неко далеко прозорче, тамо негде на мансарди, на левој обали реке, које се сијало као да је у пламену од последњега сунчанога зрака, што је за часак ударио у њега, на све тамнију и тамнију воду у каиалу и, како је изгледало, с пажњом је гледао ову воду. Најзад у његовим се очима стадоше вртети некакви црвени колутови, куће се кретоше, пролазници, обале, еквипажи, — све се то поче окретати и играти унаоколо. Иа једанут задрхта, можда опет спасен од несвестице једним грозним и одвратним призором. Он осети, да је неко стао поред њега, с десне стране, сасвим уза њ; погледа — и спази жену, иовисоку, с марамом на глави, са жутим, дугуљастим, испијеним лицем и са црвеним, упалим очима. Она је гледала право на њега, али очигледно није ништа видела и никога распознавала. На једанпут се она наслони десном руком на ограду, подиже десну ногу и забаци је за решетку, за тим леву, и баци се у канал. Прљава се вода раздвоји, прогута за тренутак жртву, али кроз један минут утопљеница исплива, и струја је лагано понесе низ воду, са главом и ногама у води, леђима на површини и са сукњом надувеном као јастук над водом. — Удавила се! Удавила се! викало је десетину гласова ; људи се згртали, обе су се обале иуниле гледаоцима; на мосту. око Раскољњикова, скупила се светина, потискујући га и гурајући одостраг. — Баћушке, та то је наша А .Фросињушка ! чуо се негде близу плачевни женски узвик. — Баћушке, спасите је! Оци рођени, извуците је ! -— Чамац! Чамац! викали су из гомиле. Али чамац није био више потребан: полицајац стрча низ степенице на уласку за канал, збаци са себе шињел, чизме, и скочи у воду. Није било много посла: утопљеницу је иосила вода два корака од силаска, он је дохвати за хаљину де-