Полицијски гласник

ВРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

405

сном руком, а левом је стигао да се дохвати мотке, коју му је пружио друг, и утопљеница је била одмах извучена. Положише је на камене плоче силаска. Она у брзо дође себи, придиже се, седе, стаде кијати и шмркати, бесвесно отирући мокро одело рукама. Није ништа говорила. — Пила је, пила је, баћушке, док јој се није смркло пред очима, извијао је онај исти женски глас, већ поред Афросињушке, — ономад се хтела и обесити, скинули су је са конопца. Отишла је сад у дућан, а девојчицу оставила код ње да припази, — и ето догоди се несрећа! Мештанка је то баћушка, наша мештанка, одмах овде станује, друга кућа од краја, ето ту... Светина се разилазила, полицајци су још петљали са утопљеницом, неко викну о полицији... Раскољњиков је гледао на све с неким особитим осећањем равнодушносги и без икаква учешћа. Њему се згади. »Не, гадно је... вода... не вреди", мрмљао је за себе. — Неће бити ништа", додаде, — нема се шта чекати. Ко оно спомену полицију?... А зашто Замјетов није у канцеларији? Канцеларија је и после девет отворена..." Он се окрете леђима огради и погледа око себе. »Па шта ћемо сад!... Нека буде, напослетку! рече одлучно, крете с моста и упути се оној страни, где је била полиција. Срце му је било пусто и отупело. Мислити није хтео Чак га је и нерасположење прошло, није остало ни трага од пређашње енергије оне, кад је из куће изашао, с намером »да свему учини крај!« Потпуна апатија заузела је њезино место. »Шта, то ли је излаз! с< мислио је, идући лагано и тромо обалом канала. — а Ипак ћу да свршим, зато што хоћу... Да ли је само то излаз?... Ах, све ми је једно! Аршин ће простора бити, — хе! Па ипак, какав свршетак! Зар свршетак? Да ли да им кажем и да им не кажем ?... Ех... до ђавола ? А и уморио сам се већ: да ми је, да гдегод легнем или седнем што пре! Највише ме је стид, што је све тако глупо. Ах, брига ме је опет и то. Пих, какве глупости долазе на памет..." За полипију је требало ићи све право и на другој раскрсници узети лево: она је била ту на два корака. Али дошавши до прве раскрснице, он се заустави, промисли, окрену у сокаче и пође обилазним нутем, кроз две улице, — може бити без икакве намере, а може бити и да би ма и за који минут још продужио и добио времена. Он је ишао и гледао у земљу. На једанпут као да му неко шану нешто на уво. Подиже главу и спази да стоји пред оном кућом, на самим вратима. Од онога вечера није овде био, нити овуда пролазио. Неодољива и необјашњена жеља повукла га амо. Он уђе у кућу, прође целу капију, затим у први улаз десно и стаде се пењати по познатим степеницама на четврти спрат. На узаним и стрмим степеницама било је веома мрачно. На оваком је савијутку застајкивао и радознало разгледао око себе. На савијутку код првога спрата било је ћерчиво сасвим скинуто с прозора: »Ово онда није било, к помисли он. Ево и стана на другом спрату, где су радили Николашка и Мићка: »Затворен; и врата су ново обојена ; значи, да се издаје под кирију«. Ево а трећег спрата... и четвртог... „Овде, дакле!«... Спопаде га неодлучност : врата су на томе стану била отворена широм, унутра су били људи, чуло се како говоре; то он пикако није очекивао. Оклевајући мало, попе се преко носледњих басамачића и уђе у стаи. И њега су сасвим изнова оправљали; у њему су била два раденика; Раскољњикова као да је то поразило. Њему се по нечему представљало, да ће све наћи тачно онако, како је оставио онда, па чак може бити. и лешиие на истим местима на поду. А сад: голи зидови, никакав намештај; некако чудноваго ! Он приђе прозору и седе на њ. Било је свега два радепика, обојица млади момци, један старији, а други ммого млађи. Они су олепљивали зидове новим белим тапетама, са љубичастим цветићима, на место пређашњих жутих, избледелих и похабаних. Раскољњикову се то, из неких непознатих узрока, ужасно није доиадало; он је гледао на те нове тапете непријатељски, баш му је жао било, што су све тако изменили. Раденици су очевидно закаснили, и сад су журно умотавали своју хартију и спремали се кући. Појава Раскољњиковљева готово није ни обратила на се њихову пажњу. Они

су се о нечему разговарали. Раскољњиков је скрстио руке и слушао. Најзад устаде и оде у другу собу, где је пређе стајао сандук, постеља и орман; соба му се сада учинила ужасно мала без намештаја. Тапети су били исти; у углу се оштро распознавало место где је стојао орманчић са иконама. Он погледа мало, па се врати на свој прозор. Старији радник погледао га попреко. — Шта тражите ви? упита он наједанпут, окренувши му се. Уместо одговора, Раскољњиков устаде, изиђе у ходник, ухвати за звонце и повуче. Исго звонце, исти онај лимени звук! Он повуче други, трећи пут ; ослушкивао је и присећао се. Старога, страховито мучног, одвратног осећања почео се све јасније и живље сећати, он је уздрхтавао са сваким ударом, и све му је пријатније и пријатније бивало на души. — Ама шта ћеш ти: овде? Ко си? викну раденик, изишавши преда њ Раскољњиков опет уђе кроз врата. Стан хоћу да узмем, рече, — разгледам га. — Станови се не узимају ноћу; а осим тога требало би да дођете са кућним надзорником. — Под је онран; хоће ли се и бојиги ? настављао је Раскољњиков. — А крви нема ? — Какве крви ? —■ Па бабу су овде убили са сестром. Ту је била читава локва. — Ама какав си ти човек? виану узнемирено раденик. — Ја? — Јест, ти. — А ти би хтео да знаш?... Хајдмо-те у полицију, тамо ћу ти рећи. Раденици га погледаше, не знајући, шта да мисле. — Нама је време да идемо, задржали смо се и сувише. Хајдемо, Аљошка. Овде се мора затворити, рече старији раденик. — Па, хајдмо ! одговори равнодушно Раскољњиков, и изиђе први, полако се спуштајући низ степенице Еј, надзорниче, викну он, сишавши под капију. Неколико људи стајало је на улици пред самим уласком у кућу, зијајући у пролазнике; оба кућна надзорника, жена, грађанин у спаваћем капуту и још неколицина. Раскољњиков се упути право њима. (Наставиће се)

УБИОТВО У УЛИЦИ ФОНТЕН *) (СВРШЕТАК) Десно у соби, алков — рубље, покривачи, све је по земљи, душек натопљен крвљу, беле сукње и чарапе о зиду. Орман отворен и празан, столице пообаране, а, у крви, старе новине. Пред другим прозором, опет с дворишта, мали сто на који су суседи сгавили малу боцу освећене водице у којој плива гранчица босиљка. И на послетку. крај канабета, прострта по земљи , окупана у својој крви, потпуно нага, замршене косе, несрећна девојка !...

БЕРЛИНОЕЕ ПРОПАЛИЦЕ, ЛОПОВИ И ВАРАЛИЦЕ (СВРШЕТАК) Нити се скидају, нити имају чиме да се покрију, већ на таквим постељама спавају једно уз друго прибијени ти бедни створови, који нли немају, или неће да имају бољега стана; међу њима има и верглаша, пропалих занатлија, банкротованих трговаца, беснослених раденика, пијаница и сваких других бескућника — то је тако шарено друштво, да се не да ни замислити! Као што су те џзбе пуне и препуне преко зиме, тако су опет преко лета празне, јер њихови стални гости имају меку

*) У претпрошдом броју на страпи 386. под овим наоловом одштампана је прича, али- је случајпо изостао из сдога овај завршетак. Модимо читаоце да на крају те приче стр. 388. сами допишу: (свршиће се).