Полицијски гласник

ВРОЈ I

Она се саже за хаљине па се поче механички и као у сну облачити. Он обуче панталоне, огрну стару бунду па узе кључ од капије. »Хоће л' бити?!" »Ево, ево, идем." Дошавши до собних врата, она застаде, пређе руком преко чела, погледа га још једном узневерено, па рече готово нечујно »Где ћу сада... Све је закључано... полиција.« »Напред ! с< Лагано, готово вукући се силазила је низ степене. Он-је ишао напред па сишавши доле откључа капију. Она застаде са тренутак као да се је грозила да уђе у пусту, месечином јасно осветљену улицу, али он груну капијом, закључа исту па цвокоћући зубима од зиме отрча, све по два степена прескачући, горе у своју собу. Бацивши бунду на соФу паде му поглед на женски огртач којег је девојка у хитњи и забуни заборавила. Ето тако је било. Проклета јарост навела га је на тако брутално дело и сада... Узано, бледо лишце јадне девојке изађе му пред очи. Узверени, болно-молећи поглед којим га гледаше као да хтеде молити: »Не терај ме напоље, зима је, <( продираше му као усијана игла у мозак. Нешто што му се као у грудима откиде, стаде се лагано дизати, застаде у грлу па га стаде гушити. Као у неком пркосу хтеде подићи главу, али га снага издаде и он стаде на сред улице, покри лице рукама иа простења гласно : »То нисам хтео! То нисам хтео ! <(

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈГЕВС ^ОГА с руског Јефта Угричик 34 — Шта желите ? одазва се један од вратара. — Јеси ли био у полицији ? ■— Баш сад. А што питате. — Јесу ли још тамо ? — Тамо су. — Је ли тамо и помоћник? — Био је неко време. Шта би хтели? Раскољњиков не одговори, него стаде норед њих, замисливши се. — Долазио је, да гледа стан, рече старији раденик, прилазећи. — Какав стан? — Па у коме радимо. „Зашто су, каже, опрали крв? Овде се, вели, десило убиство, а ја сам дошао да погодим овај стан." И стао је звонити на звонце, у мало што га није откинуо. Хајдемо, рече, у полицију, тамо ћу рећи све. Навезао се. Кућни је надзорник, у пеодлучности, памрштено мерио Раскољњикова. — А ко сте ви? викну он суроВо. — Ја сам Рођон Романић Раскољњиков, некаданш.и ђак, а станујем у кући Шиљовој, овде у сокачићу, недалеко одавде, у стану № 14. Запитај .код вратара... он ме зна. Раскољњиков је то све изговорио некако леио и замишљена, не осврћући се, и постојано гледајући на улицу, коју је све више хватао мрак. — Па зашто сте долазили у овај стан? — Да га видим. — Шта имате тамо за гледање? — Треба га ухватити, па одвести у полицију! умеша се на једанпут грађанин, па ућута. Раскољњиков превали преко рамена очима па њега, погледа га пажљиво и рече такође лагано и лено : —■ Хајдемо! — Јест, треба га одвести! прихвати охрабрени грађанин. — Зашто је он због тога долазио, какве намере има, а? ■— Пијан је, а можда и није, Бог би га знао! иромрмља раденик. — Ама шта хоћете ви? викну опет кућни надзорник, који се иоче озбиљно л^утити: — шта си се навезао овде ?

— Бојиш се, да идеш у полицију? с подсмехом му рече Раскољњиков. — Зашто да се бојим? Шта хоћеш ти од нас? — Лопужа! викну жена. — Ама нашто се с њиме објашњавати, викну онај други кућни надзорник, крупан мужик, у раскопчаној кабаници и са кључевима за појасом. — Одлази!... Разуме се, да је лупеж... Одлази! И дохвативши Раскољњикова за рамена, баци га на улицу. Овај се спотаче, али не паде, него се исправи, ћутећи погледа све гледаоце и оде даље. — Чудан човек, проговори раденик. — Чудан је постао свет, рече жена. — А требало га је одвести у полицију, додаде грађанин. — Не вреди с њима отпочињати, одлучи велики вратар. — То је неки лупеж! Сигурно је, да сам то и тражи, а отпочнеш ли, не откачи се лако... Знамо ми то! в Да ли, дакле, да идем, или да не идем®, размишљао је Раскољњиков, заставши насред улице на раскрсници и осврћући се унаоколо, као да очвкује од кога год последњу реч. Али се ништа ни откуда не одазва; све је било пусто и мртво, за њега јединог... На једанпут, далеко, на двеста корачаји од њега, на крају улице, у све гушћој помрчини разабра он неку гомилу, говор, узвике... Усред гомиле стајао је некакав еквипаж... Преко улице треперио је пламичак. »Шта је то ? с< Раскољњиков окрете десно и пође према гомили. Он се хватао за све, и хладно се осмехну, кад је на то помислио, зато је сада већ несумњиво одлучио ићи у полицију и тврдо знао, да ће овога часа бити свему крај. VII. На сред улице стајала су госнодска, елегантна кола, зацрегнута паром ватрених зеленка; у њима није било никога, па и сам кочијаш, сишавши с кола, стајао је поред њих; коње су држали за оглавнике. Унаоколо се гурала гомила народа, а пред свима полицајци. Један је од њих држао у руци запаљен Фењерић, којим је, нагињући се, осветљавао нешто на калдрми, поред самих точкова. Сви су говорили, викали, уздисали; кочијаш је изгледао збуњен и само је овда онда понављао. — Каква несрећа! Господе, каква несрећа! Раскољњиков се, у колико је могао, проби кроз гомилу, и најзад угледа предмет целе ове галаме и радозналости. На землЈИ је лежао овога тренутка коњима прегажен човек, онесвешћен и сав крвав, но изгледу веома бедно одевен, али у »отменом® оделу. С лица и главе текла му је крв; лице му је било све изубијано, огуљено, изгњечено. Видело се, да га нису од шале прегазили. — Баћушке! јадиковао је кочијаш: — како ту човек да пази! Да сам јурио, или да му нисам викао, хајде-де; али сам возио полако, кораком. Сви су видели: ало сви лажу, лажем и ја. Пијан човек не пази ни на шта, — то је познато !... Видим га, како прелази преко улице, како иосрће, само што не падне, — викнуо сам једаннут, па други и трећи пут, па сам и коње задржао; а он им управо под ноге баш и паде! Да ли нарочито, или је био и сувише иијан... А коњи млади, плашљиви, — тргнули, а он дрекнуо — они још горе — и ето несреће. — Јест, тако је било! чу се из гомиле глас неког очевидца. —• Викао је, то је истина, трипут му је довикивао, одазва се други глас. — Акурат трипут, сви смо чули! викну трећи. У осталом, кочијаш није био баш много забринут и уплашен. Видело се по свему, да је еквипаж био својина богатога и уваженог господара, који је негде очекивао на његов долазак; полицајци су се већ поприлично забринули, како да се удеси ова иоследња околност. Прегаженога је требало однети у нолицију, па у болницу. Нико му није знао имена. Међутим се Раскољњиков прогура и наж,е још ближе. Наједаниут Фењерић јасно осветли лице несрећниково: он га познаде. Ја га познајем, познајем га! повика он, пробијајући се сасвим у напред: — т.^ј« чиновник, отпуштени, титуларни са-