Полицијски гласник

36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

и излишним трошковима, не могаше ни близу да покрива трошкове око тога. А за амортизацију уложеног капитала не остајаше ништа. Једино што се исплати од свега тога, беше исплата напред поменутог дуга од куповине земље. Услед ових неуспеха, земљиште подивља, изгуби своју плодност, зграде опадоше, реквизите се поабаше, стоке неста и т. д. Наста крах, а оста потреба за гкивот и издржање породице. Добри зет чињаше своју сродничку дужност, докле налажаше да треба да је чини. Па како све има свога краја, то и овом доброчинству зетовом дође крај. Услед тога добри зет изгуби свој епитет „добри" код свог милог шуре, који му већ не беше тако мио као нређе. Шура ваљда по пословици: »нужда закон мења", напусти негда тако поносити свој карактер, сматрајући да му зет чини неправду, што му и даље не помаже, а особито, обрван бригом за онстанак своје породице, кад му зет умре и своју заоставштину завешта на добротворне цели. Па, сматрајући ваљда да је наредба његовог зета у поменутом завештању погрешна, с тога пгго се истом потпомажу они, који су завештаоцу удаљенији, а не његова породица, а немогући легалним путем то исправити, одлучи се да користи својој породици прибави преносом на другога поменутог писмена —• „облигације«. Па да би се осујетила и компензација његових другова зету, он учини пренос на једну личност, за коју је, према њеном занимању, било врло сумњиво да ли је могла бити пријемник, те ова понова пренесе то право на жену шурову. То је верна слика свега оног, што је претходило спору који је расправљен пресудом о којој ћемо даље нисати. Да пређемо сад на сам спор. Иа основу ове и овакве »облигације« пријемница исте подигне тужбу против масе умрлог Н. II. тражећи да јој иста плати у тој „облигацији" изложену суму са уговореним 6°/ 0 интересом. Ну како је ова »облигација« тако стара да, и према ниској стопи од 6%, сума нагомиланог интереса до дана тужбе премаша куд и камо главну суму »облигациону«, то је и тужбом тражење тог интереса До тужбе сведено на суму равну главној, »облигационој® суми, а од дана тужбе поново 6°/ 0 интерес на целу тражбу. Првостепени суд одбије тужитељку пресудом својом, коју по незадовољству тулштељке одобри и Апелациони Суд. Тужена страна могла је спокојно очекивати да ова пресуда прође и ревизију Касационог Суда, те да извришом постане. (СвршиНе се).

ОПАОАН ДРУГ ^ривична приповетЈ ^а Б. К. М. (НАСТАВАк) — Није ни то рђаво, вели Петар. — Него добри човече, ти би могао учинити мене још једну љубав ? — Какву? упитаће Петар. — Зашто путујеш сад? продужи Марко. Сад је велика жега а прашина по друму голема. Тешко је путовати и људима а камо-ли стоци. Него остани ти данас овде, док и ја површим нека моја посла, па довече,' по ладовини, повези и мене па да идемо заједно. Тако је и боље. — Добро, одговори Петар. Пристајем. —■ Дакле, чекаћеш ме ? — До пред мрак. — А где си на квартиру? запита га Марко. — Код »Усташа". — Е лепо. 0 заласку сунчеву ето мене тамо, вели Марко. — Је ли сигурно? — Сигурно. И расташе се. Петар оде да доврши што је још имао послова а Марко управи ход право у начелство да и он за себе узме пасош до Београда. * Сунце беше на заходу, кад се Петар и Марко кренуше из Шапца, оним истим путем, којим су пре неколико дана дошли у Шабац.

Иза врелога дана вече је било пријатно. Вечерњи поветарац ћарлијао је несташно. Милина је било путовати. — Па ти си се већ запандурио, рече Петар Марку, видећи му за појасом пиштољ. — Ама слудовах, одговори овај збуњено. Купио сам га, знаш, требао би ми као пандуру. Али готово лопишманио сам .се. Бог зна хоће ли ме капетан примити и хоће ли бити празних места... Најбоље ће бити, велим, да опст у Дебрц идем, докле и тамо не буду попуњена наша места. Идем тамо па врат у јарам... Писаћу ујаку да види хоКе ли ме капетан примити, на ако ми ујак јави, лако ћу онда отићи тамо. — Како хоћеш, одговори Петар... Мрак беше пао, али месец при дну обзорја осветљавао је васиону да је се лепо видело. Петар и Марко ћеретали су о које чему, а вредни вранчић у колима одмицао је папред. Нису ни опазили, како беху брзо допутовали на домак »Сокине® механе. Ту се од главнога друма дели нут за Дебрц. Марко скочи с кола, опрости се са Нетром, и пошто му заблагодари на љубави и учињеиој му доброти, отиде путем за Дебрц. Петар пак продужи до механе, где остаде неко кратко време, да се коњ одмори. Механа је била нуна сељака, као кошница чела. То је било доба, кад су сеоске механе вазда биле пуне, и у којима се, у свако доба, на тенане, претресали сви државни послови, почев од берлинског уговора, па до »пречитпћавања чиновниипва«, који посао први пут тада беше проглатнен за државну потребу првога реда. Ушав у механу Петар седе у један угао. С пажњом је слушао завршетак беседе једнога сеоског Демонстена са ис.палим иерчином кроз Фес, који доказиваше: да са госнодом за цело треба учинити крај, пречистити их, и на њихова места довести људе из народа, те да овај народ једаред одахне. Механџија приђе Петру, те се, као са својим познаником, упита за здравље. Поред другога раЗговора, Петар му је испричао у разговору: како је напустио службу у пошти дебрчкој и сад путује за Београд да отпочне ниљарски рад. Каза му како је и Марко Н., попггоноша, напустио службу у поштп кад и он, па се опет вратио у Дебрц, али му, случајно, не каза да су заједно путовали до близу механе. После краткога одмарања Петар је нродужио пут... Међутим, Марко није отишао за Дебрц, као шго је казао. Кад је Петар одмакао од онога места, где је Марко сишао са кола, Марко је пошао по беспућу и обишав механу изишао опет на друм да ту сачека Петра. На једно три километра испод „Сокпне" механе, Петар стиже једиога путника. Познавши у њему Марка, он се веома изненадио. — Откуда ти опет? питао га је Петар. — Тако ми светога Петра ја сам ти сад исто као без главе. Не знам куд ћу ни што ћу, одговори Марко... Отоич бејах се решио да идем у Дебрц и пошао сам. Али уз пут помислим, шта ће ми сад рећи тамо: „Нема умешено па обешено. Ниђе те нико неће. Само је вође мјесто за тебе. к Нећу да ми то реку. Имам ли ја леђа, има доста самара и изван Дебрца. Идем ипак на Уб. Ако ме капетан не прими одмах у пандуре, ја ћу за време остати код ујака. — Право имаш, рече Петар одобравајући. — Ајде седај. Марко седе. А да је који мало час могао посматрати Марка кад је на друму очекивао да Петар прође и видети шта се у његовим мислима кува; да је који гледао како он мери одстојање од дрвета иза кога је у заседи био, до друма; како је у деоној руци стезао пиштољ, — знао би пред коликом је опаскости био живот сиротога Петра. Петар то није видео а претварање Марково није му дало да у његову покварену и неваљалу душу загледа... Јесте ли путовали које летње ноћи овим крајем? Нисте. А да јесте имали би једну више доиста Пријатну успомену. Дневна жега устуиила је место пријатној ладовини. С леве стране пирка ветрић са Саве, проносећи мирис скоро покошене траве са сремске равни. Са свију страна ори се несма славуја, који се, рекао би, надмећу, који ће боље отпевати и дуже издржати у песми. По неки ћук само поквари ову хар-