Полицијски гласник

БРОЈ 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

а/ 39

Међу овима има и један чудан, чисто невероватан рукопио" једнога убице. Рукопис је био на зиду од куће — малтеру. Истрагом се пронашло то, и, како је требало и то да послужи као доказ за извесне околности, то је цело парче малтера од 30 — 40 квадратних сантиметара површине, тако брижљиво извађено са кућњега зида, да оно и сада показује неповређену целину — залепљену за једну мермерну плочу. За посматрање разних крвних мрља стоји у музеју и леп микроскон. У иетоме су одељку разни отрови и средства како за тровање тако и за побацивање. Уз овај одељак иду и разне слике отрованих лица. Полицијски органи добијају у своме правцу нарочиту обуку -како у погледу симптома тровања тако и за прву помоћ у сваким случајевима. У шестоме су одељку модели разних бомби и подземних машина за рушење, које су у последње време употребљаване, почев од Орсинијеве па до најновије. Уз то иду и примерци имитиранога динамита и осталих распрскавајуКих смеса, како у мањој количини тако и у целим пакетима, који су спремљени за пренос. Међу појединим примерцима од бомби има их и тако обичнога облика, али, можда, у толико страшнијега дејства, да би иоле необазрив и у томе правцу неук човек прошао поред ње као поред обичне какве направе. Код овога одељка јежи се човеку кожа. Мисли му лете брже но обично и стварају му пред очима слике свију оних ужаса, којима је данашње друштво изложено, на, излазећи из овога одељка, и нехотице мора да размишља о данашњем веку лажнога хуманизма и културе у онште, веку, који је при крају своме пружио новим покољењима најотровнији плод свој, у' виду ужаснога — анархизма..., А највећем пак песимисти за садање модерне државне усганове, отвориле би се очи пред овим излогом и стидео би се своје рођене памети, ако је дотле ма и најмање оспоравао благородни и узвишени позив — полиције. * * * Да завршим. Све ово довде бледи је оиис бечкога полицијскога музеја. Па ипак, сам собом, и без веКега описа, он пружа гледаоцу — полицисти поред свестране практичне обуке и тако широко иоље за размишљање о разноврсности своје службе, о огромним тешкоћама и стрпљењу, са чим мора да се бори докле до каквога резултата дође — да, само те мисли, које би му и без воље морале доћи, после разгледања оваквога једног музеја, саме те мисли, велим, чиниле би собом читаву једну школу своје врсте, ирву школу саанања своје службе и иозива, школу, од које треба још дуго учења, стрпљења и муке докле се дође, како наш народ вели, и до тринаесте школе, колико таман треба једноме полицајцу! До виђења. д, Стајевић, писар Управе града Београда

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА с руског Јефта УгричиЂ 38 — Ја сам онда зато пао у несвест, што је било загушљиво и ударало на мрсну боју, рече Раскољњиков. — Још објашњава! Па није само боја: запаљење се читавог месеца спремало; Зосимов каже! А како је само онај жутокљунац сад утучен, не можеш просто ни да замислиш! »Не вредим, вели, ни за мали прст тога човека! 8 То јест, за твој мали прст. Он је, брате, по кадшто добра срца. Али лекција, данашња лекција, коју је добио у »Кристалној Палати«, право је савршенство! Та ти си га с почетка толико поплашио, да је хтео грчеве добити! Скоро си га довео дотле, да опет верује у ону своју одвратиу бесмислицу и затим си му наједанпут —- исплазио језик: »Ево то, тако рећи, што си заслужио !® Дивота! Сад је згажен, уништен! Бога ми си мајстор. А тако њима и треба! Ех, што нисам тамо био! Сад те је с нестрпљењем очекивао. Порфирије жели такође да се с тобом упозна...

— А... дакле и тај... А зашто су ме дакле сматрали за суманутога ? — То јест, не за суманутога. Ја сам ти се, брате, канда, и сувише расиричао... Њега је, видиш ли, онда поразило то, што тебе само тај једини предмет занима; сад је јасно зашто те занима; знајући све околности... и како те је т^ онда раздражило и заједно се с твојом болешћу сплело... Ја сам ти, брате, мало пијан, али, ђаво би га знао, он има неку овоју идеју... Кажем ти: бацио се на душевне болести. А ти се због тога ништа не узнемируј... Настаде кратко ћутање. — Чуј, Разумихине, проговори Раскољњиков, — да тн право кажем: овога сам часа био код мртваца, умро је један чиновник... тамо сам дао сав свој новац... и осим тога, мало час ме је целивало једно створење. које, баш да сам и убио кога, ипак би... једном речи, тамо сам видео још и једно друго створење... са огњеним пером... а, уостлом, ја се само снлићем; веома сам слаб, придржи ме... а ту су одмах и степенице... — Шта је теби? Шта ти је? иитао је уплашено Разумихин. — У глави ми се мало врти, али није ствар у томе него, што ми је тако тешко, тако тешко! Као жени каквој... управо тако! А гле, шта је то ? Погледај! Погледај само! — Шта? — Зар не видиш ? Светлост у мојој соби, видиш ли? Кроз пукотину... Стајали су већ пред последњим степеницама, поред газдаричиних врата, и, одиста, одоздо се могло видети, да је у собици Раскољњиковљевој било светлости. — Чудновато! Можда је Настасија, примети Разумихин. —■ Никад она не долази мени у то доба, а и спава она већ одавно, али... мени је свеједно! С Богом! — Шта ти нада на памет? Та ја ћу те пратити, ућићемо заједно! — Знам, да ћемо ући заједно. али бих хтео овде да ти стиснем руку и овде да се с тобом опростим. Дакле, дај руку и с Богом ми остај! — Ама, шта је теби, Ро1)0? — Ништа; хајдмо; бићеш сведоком... Стадоше се пети уз степенице, а Разумихину севну мисао, да Зосимов, може бити, има право. »Ех! узбудио сам га својим брбљањем!" промрмља он за себе. Наједаннут, кад су дошли вратима, чуше у соби гласове. — Та шта је то ту! узвикну Разумихин. Раскољњиков први дохвати за кваку и отвори врата широм, отвори их и застаде на прагу као укоиан. Мати и сестра његова седеле су код њега на дивану и чекале већ сахат и по. Зашто је баш најмање њих очекивао и најмање о њима мислио, не гледајући на чак и данас поновљено извешће, да су отпутовале, да иду, и да могу сваког тренутка приспети? Цео бвај сахат и по испитивале су оне, надмећући се, Настасију, која је и сад стајала пред њима и већ стигла, да им исприча све до најмањих ситница. Оне нису могле да се поврате од страха, кад су чуле, да је »данас побегао", болестан и, како је било јасно из причања, насигурно у бунилу! „Боже, шта је с њим!« Обе су плакале, обе су издржале неисказане муке за овај сахат и по очекивања. Радостан, одушевљен усклик поздрави Раскољњикова, кад се појавио. Обе му притрчаше. Али је он стајао као мртав; неиздржљиво, изненадно разочарење погодило га је као громом. Чак му се и руке не нодигоше да их загрли: нису могле. Мајка и сестра су га притискавале грлећи га, љубиле га, смејале се, плакале... Он коракну, заљуља се и сруши се онесвешћен на под. Настаде забуна, зачуше се узвици страха, јецање... Разумихин, који је стајао на прагу, улети у собу, узеде болесника на своје снажне руке, и овај се у тренутку осети на дивану. — Ништа, ништа! викао је он мајци и сестри, — то 'је само несвестица,.. то је ситница! тек што је доктор казао, да му је много боље, да је потпуно здрав! Воде! Али, ево већ долази себи, ето, дакле, већ се освестио!... И дохвативши Дуњицу за руку тако,'да јој умало не угану руку, он је саже да види, како ее »ето већ и освестио."