Полицијски гласник

ВРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Продао сам га... у Шанцу... — Коме? — Једноме сељаку на пијаци. — Како се зове он и одакле је? — Не знам. — Је ли видео ко кад си продао ? — Не знам .. За све то време Марко је кружио рукама око себе, а кошуља се тресла на њему, као кад је човек под њом у дрхтавици. Иследник испита о овоме протоколарно Анђелка и кад овај отиде, он се окрете Марку : — Много што-шта ти не знаш. То ми се не допада. Размисли се добро... Ти си ушао у један ћор-сокак. Тамо где мислиш да ћеш изаћи нема излаза. Врати се назад. Овамо је спас. Кажи све ираво и истинито. Што се више копрцаш све се више спутаваш, као мува у пауковој мрежи. Марко је ћутао. — Казао је, рече, све истину. Он се још надао. Неки унутрашњи глас говорио му је : »Не бој се. Још то није довољно да се прогласиш за крива. Нико те није видео кад си извршио дело. То је главно". Ваља нам приметити, да, у осталом, Марко није био глуп човек. То се у неколико види и из његовога држања и одговарања. При том он је учио два или три разрзда гимназије... Напослетку ненадно дошла је још једна околност. 3-ег јула, онога истог јутра, кад је нађен убијени Петар, нађен је у дебрчком потесу један коњ, коме се није знао сопственик. Власт га је огласила за мангупа и као таквог продала. Купац коња, отишав са овим у Шабац, дознао је, -да је истога коња продао погинуломе Петру, Милан Медић, касапин из Шапца. Отиде код овога и овај му то потврди, иознавајући коња поуздано. Купац то достави иследно.ј власти, која и ову околност испита и утврди. Сад је већ било очевидно да је окрив. Марко убио Петра. Све ислеђење околности говориле су протнву Марка. Иследник је правио овакове закључке: На колима Петровим, која су нађена на Милетином пољу, било је крви по предњем делу ових. Значи: да је Петар убијен на колима. Правац ране, одозго доле, тврди, да је онај који је на Петра пуцао, био виши од Петра. А како је Петар био на колима, морао је убица битн на истима. Правац ране утврђује још и то, да је у тренутку убиства. убијеми седео а убица више њега стојао. По овоме, убијца је морао путовати са убијеним. Иначе се не да ни замислити начин извршења дела. Са убијеним пошао је из Шапца окрив. Марко. Он је са њим и продужио пут. Пред „Сокином" механом одвојио се од овога у тој цељи, да га нико не види заједно са њим. Изговор Марков, да је у 10. сати у вече стигао у Дебрц, лажан је. То се видп из оведоџбе келнера механског. Поизвршеном убијству, убијца је сакрио или одбацио оружје. Зато код окривљеног Марка исто није нађено. Одмах по извршеноме делу, окривљени је на коњу убијенога дошао у Дебрц. То се утврђује находом коња. 0 новцу, који је нађен код Марка, он није могао дати рачун. Кошуља му је нађена по једном рукаву крвава, а не доказује на који је начин искрвавио. Био је збуњен и т. д. и т. д. Иследник покуша још последњи пут да склони Марка на признање — али без успеха. Он је упорно остао при томе, да није убијца и да је невин. По овим основима -оптужен је суду. Суд га је осудио на петнаест година робије... Кад му је саопштета пресуда Марко је у суду подвикнуо. — Ха, дајте ми калем и хартије да напишем црногорском књазу, како се поступа са његовим Црногорцем." Тако је био добар глумац. А кад је по извршеној пресуди спровођен за београдскп град, на издржање осуде, један стари познаник Марков, запитао га је: — Бога ти, Марко, кажи ми уби ли ти Петра? Сад што

је било — било. Ти си осуђен па био крив или прав. Али ја бих баш желео да знам јеси ли ти ово учинио? — А шта мислиш ти? вели му Марко, — Ја мислим да јеси, одговори овај. — И јесам, брате, рече му Марко. Полакомио сам се на новац, убио ме Бог. Мислио сам сакрићу. И сакрио сам добро, али бадава. Не да Бог да се то сакрије. Па сад, што ме осудише и које како. Млад, сам, издржао бих казну. Али ме друго мори и хоће да умори. Сваке боговетне ноћи, чим очи сведем и засггам, покаже ми се сиромах Петар онакав каквог сам га гледао кад сам га вукао да га у Саву бацим. Тргнем се одмах из сна и више не заспим лако. Неспавање хоће да ме убије. Погледај ме какав сам се направио. Доиста, од оног колоса, оног младог, здравог и бујног организма, остаде само кожа и кости. Очи утекле у главу. Страхота је ногледати га. * После годину дана Марко је умро на робији.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског ЈеЈиа УгричиЂ, 42 »Разуме се, промрмља он за себе иосле једнога минута, с неким осећањем понижења, — разуме се, да се све те грдобе сада не могу ни улепшати ни загладити... не треба дакле ни мислити, него се ћутећи јавити и... вршити своје обавезе... такође ћутећи, и... и не молити за опроштај, и ништа не говорити, и... и већ, разуме се, сад је све пропало!« И при свем том он је, облачећи се, разгледао своје одело брижљивије него обично. Другога одела није имао, а и кад би га имао, можда га не би обукао, — »баш нарочито не би обукао а . Али, у сваком случају, не треба остати циник и гадни аљкавац : он нема права да вређа туђе осећаје, у толико пре, што је тим људма потребан и што га они сами зову себи. Одело је своје пажљиво очистио четком. Рубље му је свагда било доста добро; у том је погледу веома пазио на чистоту. Тога се јутра умио људски, — код Настасије је нашао сапун, — измио је косу, врат и нарочито руке. Кад је дошло до питања: да ли да обрија своје чекиње или да их не брија (Прасковија Павловна је имала одличне бријаче, који су се сачували још после покојног господина Зарњицина), онда је питање чисто с неком љутњом решено против бријања: »Нека овако и остане! Могле би помислити, да сам се обријао ради... та насигурно би помислиле! Не, ни за шта на свету не! с< »И... и, што је главно, он је тако груб, прљав, понашање му је каФанско; и... и, рецимо, он зна, да је и он, макар и мало, али ипак уредан човек... ну, шта се има ту поносити тиме, што је уредан човек? Сваки је дужан бити уредним човеком, и то још у већој мери, па... па ипак (он осећа то) могло би се и о њему по штогод рећи... и ако не баш нечасно, али тек, тек!... А на какве је мисли долазио! хм... и то све да стави упоредо с Авдоћом Романовном! Ну, дабогме, до ђавола! Па нека! Баш ћу нарочито да будем овако прљав, мастан, каФански, па шта ме је стало! Бићу још гори!... с< С таким га је монолозима затекао Зосимов, који је преноћио у сали Прасковије Павловне. Ишао је кући и одлазећи, хитао је да завири код болесника. Разумихин му каза, да овај спава као заклан. Зосимов нареди, да га не буде, док се сам не пробуди. А он обећа свратити око једанаест сахата. — Само ако буде код куће, додаде. — Пих, до ђавола! Над својим болесником немаш власти, па лечи га сад! Да ли знаш, хоће ли он отићи њима, или ће оне доћи овамо ? — Ја мислим, да ће оне доћи овамо, одговори Разумихин, разумевши значај питања, — и говориће, по свој прилици, о својим породичним стварима. Ја ћу отићи. Ти, као доктор. разуме се, имаш више права него ја. — Нисам ни ја свештеник; доћи ћу и отићи ћу; и без њих имам много посла.