Полицијски гласник

* а/ . БРОЈ 9 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 71

љивац долазио код њега. Счеже раменима, као да хоће да рече: »То је немогуће". Па, ипак га то видљиво мучаше, те је хтео бити с тим на чисто. — Пјере! повика он на један пут. Пјер Лирије задркта при том имену, као да је то он позиван. Он се јохп већма угура у своју колевку. На Берлотов позив, кухињска се врата отворише, и отуда изиде дечко од десет до дванаест година, румен и плав. Пјер Лирије задркта још већма. Изгледаше му, као да је он сам из кухиње излазио. Беше то онакав исти мали сељак, какав он некада беше. Друга мисао учини да заборави на ово привиђење, те да схвати стварност. —- Пјере, рече Берло, опет си ми крао крушке. — Ох! не, господине, одговори гамен. Заклињем вам се да нисам. Како бих вам могао покрасти крушке? Сад сам се вратио из поља , напасао сам краву, а ви сте ми сами јутрос отворили кухињска врата да у шталу отидем, и велику капију кад сам ишао у поље, — Ти си мали неваљалац. Ко ми јамчи да ниси долазио ноћас у врт? — Ох! господине. По Богу, зар је то могуће, кад је све затворено ноћу у кући? — Хе, хе, хе! Докажи ми да ме ниси покрао ? — Ох! господине , кунем вам се да то нисам ја! Ето доказа! Пјера Лиријеа спопаде тада самртни страх уобразивши да је малиш нешто видео. Али, не: доказ што је хтео дати, била је само свечана клетва, уобичајена код деце, а која се састоји у томе: да се мегне крст на се, за тим да се иодигне десна рука и иљуне на земљу. Без сумње, иоколебан овом заклетвом, Берло се задовољи тиме што повуче Пјера за ухо, вративши се с њиме дома. Изби дванаест сахата. Храпави звук сеоскога звона беше једини звук, што поремети овај тихи час. Једва да су једна или две кокошке још кљуцале овде онде по ђубришту близу штале. Свиње беху очистиле свој алов, па су се склониле биле да спавају у дну своје колибе. Врапци беху отишли, по што су неколико пута кљунули кљуном у воће, и ако је велики сламии шешир намештен био на једну крушку, да иослужи као страшило. Одлетели су били у поља. где су после иодне пљачкали. Сељаци су чинили као и они, па су се вратили на рад, после обеда. Ништа се није мицало у селу. Само се нејасна нека зука чула у пољу, као да земља уздисаше, спавајући на сунчевој светлости. (Наставнће се).

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА Милан Анђелковић;, лопов. Родом је из села Делца, ср. белопаланачког, окр. пиротског; имамуЗ! година. омален, плав, илавих бркова, очију граорастих. У последње време занимао се пиљарском радњом у Реснику, али по свима знацима, то му је занимање било привидно, јер изгледа да је се ту настанио ради успешнијег вршења крађе из жељезничких вагона. Још док је био скретничар у Вел. Плани, он је у 1895. години на тамошњој станици украо из вагона две трубе сукна, али је ту ствар тако вешто у своју корист замрсио, да је повукао на одговорност цео станични персонал пред комисијом за то одређеном, а он се извукао од одговорности као — невин. У 1898.год.као скретничар у Нишу, ноћу између 15. и 10. јуна исте године, отворио је пломбу са једног вагона и ушао да краде; али, пре но што је ово извршио буде при-

мећен и у вагону ухваћен. Код пиротског првост. суда за ово буде ослобођен као невин, јер се вешто изговорио : да је у вагон ушао пијан ради спавања. Као отпуштен из службе, он се новембра пр. год. настани у Реснику, ср. врачарског и ту отпочне пиљарску радњу. Са непронађеним саучесницима, 10.Фебруара у вече, скине иломбу са једног вагона теретног воза, који је путовао за Београд, и из овога извуче две бале зверињих кожа у вредности 3500 динара. Коже је распродавао по Београду и Обреновцу. Сад је у рукама власти и под ислеђењем. Ко би ма шта знао да каже у прилог проналаска саучесника, моли се да достави кварту савамалском или Управи града Београда. ИЗ АЛЈБУМА НАЧЕ1НИКА СРЕЗА РАСИНСКОГ Влајко Вучковић звани „Чарлама", родом из Витанца, ср. деспотовачког, окр. моравског, коцкар и кесарош. Фебруара 5. ове године Влајко је похарао Милоша Јовановића, сељака из Ћићевца, среза расинског, одневши му 310 динара у банкама на овај начин: Милош је са неколико својих сељана отишао био у Ниш ради куповине волова и одседне на преноћишту у механи званој »Црвени крст к . »Чарлама® знајући да ови сељани имају новаца, придружи им се и са њима заједно одседне у исту механу. Кад су сви сељани поспали Влајко се привуче Милошу, ножем му расече гуњ, извуче 31 банку и одмах ухвати пут из механе. Кад је стигао у Ђунис, намеран да одатле отпутује у Ћуприју, чекајући на воз, он се у механи ђуниској толико напије да скрене на се пажњу општинске власти. Председник га ту ухвати и спроведе среском начелнику у Крушевац, где приликом истраге он нризна да је у Нишу похарао Милоша. Влајко је омален човек, плав, има велике плаве бркова, скоро увек носи сељачко одело, јер сад међ сељацима и тражи своје жртве. Осуђиван је и на робију, одакле је пуштен 22. Фебруара прошле године. Последња осуда била је на 6 година робије за крађу сатова једном војном јкапетану и једном марвеном лекару у Алексинцу. Начелник среза расинског актом од 16. ир. м. Бр. 2746., моли све иолицијске власти у земљи, да му се обрате са доставом, ако је Влајко ма где још какво казнимо дело извршио.

ТРАЖЕ С Е Јордан син Ташка Митића из Врање. отумарао је ире 7. година, незнано куда. Лични опис Јорданов непознат је. Начелство округа врањског, актом од 25. Фебр. т. г. Бр. 1575, моли све власти, да Јордана нотраже и о нроналаску известе начелство. О проналаску Јордановом може се известити и Упр. гр. Београда с позивом на на Бр. 4680. Зарије син поч. Анђелка Милутиновића, из Гласовка, среза прокупачког, округа топличког 11. овог месеца, отумарао је незнано куда. Зарије има 18—19, година, стаса средњег, образа дугих, без бр>аде и бркова, у опште црномањаст. Начелство округа топличког, актом од 23. Фебруара, тек. год. Бр. 1442,